Dvojni državljani po zdravlje idu preko granice

Više od 9.000 vojvođanskih Mađara i 6.000 Bugara iz Bosilegrada koriste pogodnost dvojnog državljanstva da se leče u ovim državama, oni sa kojima smo razgovarali kažu da su uslovi bolji nego u Srbiji

Naš sagovornik je dvojni državljanin, živi u Horgošu i boluje od multipla skleroze (MS). Lekar privatne prakse mu je 2016. godine  postavio dijagnozu nakon čega je odmah procenio da je bolje da se leči u Mađarskoj. Zbog bolesti želi da ostane anoniman, ne bi hteo da bude stigmatizovan u svojoj sredini.

Zbog bolesti je promenio i posao, sada radi za firmu iz Budimpešte, ali je time stekao pravo da se leči u bolnici u Segedinu.

„Sada imam mađarsko zdravstveno osiguranje i za tri dana su mi urađene sve analize i odmah sam dobio prvu dozu steroida, a nedugo nakon toga i lekove. Zbog lošeg prethodnog iskustva sa subotičkom bolnicom, nisam ni razmišljao da se lečim u Srbiji”, rekao je on.

Slično iskustvo dele i ostali koji su imali prilike da uporede bolnice u Srbiji i Mađarskoj.

Na osnovu podataka koje je BIRN dobio od mađarskog Fonda za zdravstveno osiguranje, od 2011. godine, kada je Mađarska omogućila dobijanje dvojnog državljanstva Mađarima van matice, do danas, njihovom Fondu prijavilo se 9.292 Mađara koji su rođeni u Srbiji.

Na drugom kraju zemlje slična priča.

Lokalna samouprava u Bosilegradu, na svoju ruku, organizovala je za svoje stanovnike paralelni sistem zdravstvene zaštite u Bugarskoj.  

U periodu od 2009. godine do danas oko 6.000 stanovnika opštine na krajnjem jugoistoku Srbije, Bosilegradu, iskoristilo je mogućnost da se leči ili pregleda na sofijskoj Vojnomedicinskoj akademiji.

Ove dve nacionalne manjine, na različite načine, ali iz sličnih motiva, pokušavaju da ostvare pravo na zdravstvenu zaštitu van srpskog sistema, jer u njemu ne nalaze dovoljan nivo usluge.

Svoj izbor objašnjavaju time da je lečenje u Mađarskoj i Bugarskoj bolje za pacijente, da je usluga bolja, da se manje čeka i da su lekovi koji se prepisuju oni kojih nema u Srbiji, a koji daju bolje rezultate.

Istovremeno, iz srpskog Fonda za zdravstveno osiguranje kažu za BIRN da su odnosi sa susednim državama uređeni tipskim sporazumima i da oni nemaju podatke o tome da se građani Srbije, na primer, leče na sofijskoj Vojnomedicinskoj akademiji.

„Nije nam poznato po kom osnovu lokalna samouprava u Bosilegradu šalje građane na lečenje u Bugarsku“, glasio je odgovor iz RFZO.

Lečenje u Mađarskoj – šta kažu brojevi

Generalni konzul Mađarske u Subotici Janoš Babić izjavio je krajem aprila 2017. godine da je oko 180.000 državljana Srbije do sada dobilo mađarsko državljanstvo, ali da proces još nije završen. 

Sporazum o dvojnom državljanstvu omogućio je vojvođanskim Mađarima da se leče preko granice.  

Da bi dvojni državljanin iz Subotice ili Sente otišao da se leči u Mađarsku mora da plati participaciju ondašnjem Fondu, ili da u toj zemlji ima prebivalište ili posao.

Jedan broj građana Srbije koji su se prebacili na mađarski zdravstveni fond zaista i boravi u toj zemlju, ali ima i onih, posebno hroničnih bolesnika, koji ostaju da žive u Srbiji a pronalaze načine da formalno ispune uslove kako bi se lečili u Mađarskoj. 

I dok se načini razlikuju, motivi za odlazak na lečenje u zdravstvenom sistemu Mađarske uvek su isti: bolja usluga i bolji uslovi od onih u Srbiji.

Nakon što je Mađarska pooštrila kriterijume za dobijanje mađarskog zdravstvenog osiguranja, dvojni državljani od decembra 2013. godine ne mogu imati i dvojno zdravstveno osiguranje već se moraju opredeliti da li će biti osigurani u Mađarskoj ili Srbiji.

Sporazum između Mađarske i Srbije o socijalnoj sigurnosti potpisan je 29. novembra 2013. godine, a počeo je da se primenjuje od 1. decembra 2014. godine, kao i obrazac predviđen za potvrđivanje perioda osiguranja, navedeno je BIRN-u u dopisu Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje u Srbiji.

Takođe, istog datuma je donet i Zakon o potvrđivanju sporazuma između Srbije i Mađarske o socijalnoj sigurnosti.

Shodno sporazumu, periodi osiguranja su izjednačeni, što podrazumeva da se licu kome treba da se utvrdi svojstvo osiguranika po mađarskim propisima, periodi osiguranja ostvareni u Srbiji, računaju kao da su ostvareni u Mađarskoj, piše u dopisu fonda.

U dopisu koji je BIRN dobio od mađarskog fonda za zdravstveno osiguranje navedeno je da je na osnovu „Sporazuma između Mađarske i Srbije o socijalnoj sigurnosti” i formulara koji je deo ovog sporazuma „Potvrda o periodu sabiranja osiguranja” od početka primene do sredine aprila ove godine, fond u Mađarskoj 967 puta zatražio i dobio potvrde od filijala Fonda za zdravstveno osiguranje u Srbiji. Isto tako, iz filijala fonda u Srbiji od mađarskih kolega su 177 puta zatražene informacije koje se tiču perioda na koji su osiguranici, dvojni državljani, imali zdravstveno osiguranje u Mađarskoj.

Broj onih koji se leče u Mađarskoj na osnovu participacije nije bilo moguće utvrditi. 

Šta kažu pacijenti

Naš sagovornik sa početka teksta kaže da Mađarska proverava da li osiguranik ima ili nema zdravstveno osiguranje i u Srbiji.

„Ja sam samo dobio obaveštenje da je Mađarska zvanično zatražila od Srbije izveštaj o tome da li imam srpsko zdravstveno osiguranje. Dobio sam odgovor da u Srbiji nemam zdravstveno osiguranje. Takav papir je stigao samo jednom”, rekao je on.
Prema njegovim rečima, po dijagnozu je morao u Mađarsku.

„Još uvek mi nisu upisali dijagnozu u srpsku dokumentaciju. Na magnetnu rezonancu sam išao u Segedin. Pregled sam platio gotovinom i prilikom prvog rezultata je ustanovljeno da je u pitanju MS. Dodatno mi je urađena i analiza likvora koja je potvrdila dijagnozu”, objašnjava on.

Kako kaže, zaposlen je bio kod svoje supruge u Horgošu, nakon čega je dao otkaz i zaposlio se u njihovoj partnerskoj firmi u Budimpešti koja se bavi istim poslom pa nije bio problem da radi svoj posao i na taj način je automatski dobio i pravo na mađarsko zdravstveno osiguranje.

Kaže da u Segedinu sve rade u bolnici, ne treba da se ide po upute iznova.

„Mogu i da biram da li ću recepte za svoje lekove dobijati putem pošte na kućnu adresu ili ću ih lično podizati. Nema overa knjižica, već se dobije broj na osnovu kojeg se u sistemu vidi šta se dešava sa osiguranjem pacijenata”, objašnjava on.

Odlaze i medicinski radnici

Predsednik Sindikata medicinskih sestara i tehničara Doma zdravlja u Subotici Žolt Sendi rekao je za BIRN da medicinske sestre i lekari odlaze iz Subotice i iz Srbije zbog preopterećenosti i niskih plata.

„Ljudi ne mogu da žive od svoje plate, a veliki broj pacijenata iscrpi čoveka“, kazao je Sendi.

Primer koji ilustruje ovu situaciju našli smo u Senti.

Tamošnja doktorka Danijela Nađ Stančulov, 35 godina, živi u Senti a radi u bolnici u Segedinu i zbog toga gotovo svaki dan putuje. Udata je i ima dvoje dece. Deca su u Senti, a muž radi u jednoj privatnoj firmi u Subotici.

Nađ Stančulov je rekla da je godinu dana radila kao lekar opšte prakse u Domu zdravlja u Senti i dve godine u Dečijem dispanzeru i posle još tri godine na selu. U segedinskoj bolnici radi od septembra 2016. godine

„Ja sam tamo upisala specijalizaciju iz transfuziologije. Počela sam da radim u Službi za transfuziologiju tri meseca, a od 2017. godine radim na klinici u Segedinu. Svakako sam htela da uradim specijalizaciju. Za Segedin sam se odlučila, jer je obrazovanje na ozbiljnijem nivou nego u Novom Sadu”, kazala je ona.

U bolnici u Segedinu na svakom odeljenju radi bar jedan Vojvođanin, primetila je, a i pacijenata ima sve više.

„Imam pojedine pacijente iz Sente koji su prešli da se leče u Segedin. Oni koji dolaze, uglavnom su nezadovoljni zato što u Srbiji nisu znali ili mogli da im ustanove dijagnoze i nisu dobijali adekvatnu terapiju”, rekla je Nađ Stančulov.

Prema rečima Žolta Sendija slabosti srpskog sistema ogledaju se u tome što nema dovoljno opreme, nema dovoljno ljudi, nema uslova za usavršavanje, sistem lečenja pacijenata je spor, ima previše čekanja.

Zbog ovih problema ljudi razmišljaju da se leče u inostranstvu gde odmah idu kod specijaliste i neće gubiti vreme, kao i da će „možda platiti više ali će brže dobiti informaciju o svom zdravstvenom stanju”.

„U suprotnom, pacijent celu stvar vuče šest, sedam meseci i na kraju mnogi ljudi odustanu i onda zbog toga kasnije imaju veće zdravstvene probleme”, smatra Sendi.

 

Danijela Nađ Stančulov i Žolt Sendi, Foto: Natalija Jakovljević Ivanić

 

 

Drugi sagovornik BIRN-a iz Kanjiže radi u Mađarskoj, a porodica mu živi u Kanjiži. Boravište ima u obe zemlje, što formalno nije dozvoljeno mada je čest slučaj u ovom pograničnom području. Zbog toga želi da ostane anoniman. Svaki dan putuje na relaciji između dve države.

Dobijanjem posla i boravkom stekao je automatsko pravo da besplatno koristi mađarsko zdravstveno osiguranje. U planu mu je da se zajedno sa porodicom preseli trajno u Mađarsku. Njihovo dete je rođeno u Segedinu i svu neophodnu zaštitu, počev od vakcinacije, dobilo je u Mađarskoj.

„Zadovoljni smo i mislimo da je dobilo kvalitetnu negu. Čak smo imali i nekih situacija kada smo imali prilike da uporedimo zdravstvenu negu u Srbiji i u Mađarskoj vezano za pojedine dečije bolesti i vučemo pozitivnije iskustvo iz Mađarske”, rekao je on.

On je kazao da su iskustva koja ima vezano za mađarsko zdravstvo izuzetno kvalitetna, jer je Mađarska država u kojoj zdravstveni sistem, primarna i sekundarna zdravstvena zaštita, funkcioniše kao što je nekada funkcionisalo u bivšoj Jugoslaviji, s tim da je unapređena, a da su privatni lekari uključeni u državni sistem.

Prema njegovim rečima, i u Mađarskoj postoje liste čekanja na specijalističke preglede koje mogu biti od 30 do 60 dana, ali da je organizovano na jedan efikasan i human način.

„Zakazani termini se poštuju, a rezervisanje termina može da se obavi putem mejla, telefona ili lično. Osoblje je ljubazno, a kvalitet usluge u državnim ustanovama je na zavidnom nivou. Sve je uredno, čisto i profesionalno”, kazao je naš sagovornik.

Dugo čekanje najviše muči i Subotičanina Jožefa Pajzera (65 god.) dvojnog državljanina koji se leči u Srbiji.  

„Ne lečim se u Mađarskoj, lečim se tu. Nisam ni pitao koji su uslovi za lečenje u Mađarskoj. Treba da imam mesto boravka u Mađarskoj i onda bi možda imao pravo da se lečim u Mađarskoj”, kazao je Pajzer, koji kaže da na sreću ne mora često da ide kod lekara. 

„Sad mi ne treba ni jedno ni drugo, ali bih se onda možda predomislio i otišao za Mađarsku ako nema redova za čekanje kao kod nas što se čeka red”, smatra Pajzer.

Ima i drugih koji ne ispunjavaju uslove za besplatno osiguranje u Mađarskoj, ali su u prilici da plate participaciju, doduše njihov tačan broj nije moguće utvrditi.

Sagovornica BIRN-a koja živi u Subotici često putuje u Mađarsku zbog posla. Muž joj radi u Subotici, dvoje dece školuju ovde, a najstarije dete pohađa fakultet u Segedinu. 

Ona i muž skoro pet godina na mesečnom nivou plaćaju po osobi oko 25 evra (7.500 forinti) zdravstveno osiguranje u Mađarskoj, a deca preko njih imaju pravo na osiguranje.

„Nije nam problem da plaćamo jer ako nam nešto treba, tamo bi se pre mogli javiti lekaru. U Srbiji je zdravstvo katastrofa, svuda idem privatno. U Mađarskoj imamo svog lekara koji nam godinama ispisuje recepte za lekove”, rekla je ona.

Bosilegrad – opština kao hitna pomoć

Slavica Zaharijeva, administrativna radnica iz Bosilegrada, pre pet godina primetila je da ima zadebljanje na vratu. U lokalnom domu zdravlja ustanovljene su joj negativne promene u krvnoj slici, pa su je uputili da uradi detaljne analize u Niš.

Najpre je htela da ode u 150 kilometara udaljeni Niš, ali se suočila sa birokratijom, jer je lečenje trebalo da odobri zdravstvena komisija koja zaseda jednom nedeljno, ali bez ikakvih garancija da će dobiti uput.

Nije želela da čeka pa je odlučila da ode  u Sofiju, na tamošnju Vojnomedicinsku akademiju (VMA). Samo dva dana pošto je primetila promene na vratu, opštinski automobil već je sa svojim pacijentom hitao ka bugarskoj prestonici.

„Ispostavilo se da imam kancer limfnih žlezda. Urađene su mi sve potrebne analize, skener, i sve to potpuno besplatno. Operisana sam i danas sam, pet godina kasnije, zdrava osoba“, kaže za BIRN Zaharijeva i dodaje da je posle operacije u Sofiji sa hemoterapijom nastavila u Srbiji.

Ona je jedna od oko 6.000 osoba iz Bosilegrada koja od 2009. do danas iskoristila mogućnost besplatnog lečenja i medicinskih pregleda, od obične upale pa do karcinoma, na sofijskoj VMA, koji uključuju dijagnosticiranje, ultrazvučne i rentgenske preglede, magnetnu rezonancu, razne operacije kao i višednevna bolnička lečenja.

Dogovor o besplatnom lečenju sa rukovodstvom ove ustanove sklopio je pre osam godina Vladimir Zaharijev, od 2001. predsednik ove male opštine na jugu Srbije koja se nalazi na samoj granici sa Bugarskom.

Zaharijev se seća da je sve počelo kada je lokalna samouprava samoinicijativno, bez ikakvog međunarodnog sporazuma, odlučila da pomogne u lečenju jednog deteta.

„Stojan Tonev, tadašnji načelnik VMA izašao nam je u susret u ovom slučaju. Zatim smo, uz podršku bugarskog ministarstava zdravlja i ministarstva za Bugare u dijaspori, napravili dogovor da svaki građanin Bosligrada može da dobije besplatno lečenje u Sofiji. Ovo je najbolji način kako manjina može da iskoristi pomoć svoje matične države“, kaže Zaharijev.

Vladimir Zaharijev, predsednik opštine Bosilegrad na VMA u Sofiji, Foto: Nikola Lazić

Opština je odmah nakon toga napravila tim zadužen za evidentiranje i transport pacijenata do Sofije, koji predvodi Slavčo Vladimiriov, službenik opštine.

„Ovo je izuzetan primer kako manjina može da iskoristi pomoć svoje matične države, a da pritom ni na koji način ne naštetimo državi u kojoj živimo,  naprotiv. Tu su i značajne finansijske uštede za naše građane, ali i za državu“, naglašava Zaharijev.

Vladimirov objašnjava da svaki građanin opštine Bosilegrad, koji ima potrebu za pregledom ili lečenjem na VMA u Sofiji, treba da opštini dostavi pasoš i zahtev u kome će navesti koje preglede želi da izvrši i da to preda u opštinu.

Prema dogovoru sa VMA besplatno lečenje imaju samo građani opštine Bosilegrad, koja sa VMA ima samo usmeni dogovor, bez ikakvog međudržavnog ili nekog drugog sporazuma.

RFZO o lečenju građana Srbije u Bugarskoj

„Administrativnim sporazumima kao i dogovorima  o naknadi troškova određuju se način, postupak i rokovi za plaćanje troškova zdravstvene zaštite između nosilaca osiguranja (fondova). Za vaše čitaoce je bitno da znaju da sa dvojezičnim obrascem - potvrdom koju izdaju naše filijale pre odlaska u inostranstvo osigurana lica RFZO koja privremeno borave  u Bugarskoj, Mađarskoj i drugim državama sa kojima je Republika Srbija zaključila

Sporazume o socijalnom osiguranju, ne plaćaju troškove svog hitnog lečenja.

Bugarska: ispostavljeni zahtevi bugarskih nosilaca osiguranja za troškove lečenja srpskih osiguranih lica:

2014. godina    12,32 EUR      za   3 slučaja
2015. godina   198,51 EUR    za   3 slučaja
2016. godina   597,96 EUR   za  20 slučajeva
2017. godina – do danas nismo primili nijedan zahtev

Što se tiče samih odredaba sporazuma i specifičnosti svakog sporazuma , radi se o međudržavnim sporazumima, pa u njihovoj izradi učestvuju nadležni organi Republike Srbije (Ministarstvo rada i Ministarstvo zdravlja), a RFZO kao nosilac osiguranja nadležan je za  primenu propisa iz oblasti zdravstvenog osiguranja“.

Opština Bosilegrad prema VMA nema nikakvih obaveza i sav teret lečenja građana opštine ide na teret budžeta ove ustanove. U opštini kažu da su Bosilegrađani do sada dobrovoljno tri puta dali krv za potrebe VMA, a krajem svake godine, kada ova ustanova obeležava svoj dan, u Sofiji priređuju takozvanu „trpezu ljubavi“ ili Bosilegradski dan.

Lokalna novinarka Antoneta Zareva objašnjava da tada domaćice iz Bosilegrada spremaju specijalitete ovog kraja, koje nose na VMA kao znak zahvalnosti osoblju ove ustanove, a u Sofiju krenu i kulturno umetnička društva koja pred domaćinima i njihovim gostima izvode svoj program.

Specijaliteti domaćica iz Bosilegrada posluženi na VMA u Sofiji, Foto: Nikola Lazić

 

Nastup jednog KUD-a iz Bosilegrada na VMA u Sofiji, Foto: Nikola Lazić

 

Bosilegrađani su sa Bugarskom povezani dvojako: geografskom blizinom i poreklom, jer se preko 90 odsto građana ove opštine sa desetak hiljada stanovnika izjašnjavaju kao Bugari.

Lečenje u Sofiji umnogome olakšava život građanima ovog zabačenog kraja. Regionalni centar Vranje udaljen je stotinak kilometara ili dva sata vožnje zbog konfiguracije terena, dok je Niš još dalje.

Bosilegrad ima samo ambulantu za najosnovnije preglede, a odlazak u ove centre podrazumeva i birokratsku proceduru pa se na preglede ili prijem na bolnično lečenje obično dugo čeka.

Na drugoj strani, do Sofije koja udaljena 120 kilometara stiže se modernim putem mnogo brže i što je još važnije, pacijenti se odmah primaju bez ikakve procedure osim one u opštini.

Jedino što pacijenti iz Bosilegrada plaćaju u Sofiji su ortopedski imlatanti, ali i to košta daleko manje nego u Srbiji.

Dušanka Rangelov Dimitrov, lekar fizijatar iz Bosilegrada je prošle godine u jednoj nezgodi zadobila pet preloma, tri skočnog zgloba i dva na potkolenici. Hitno je prevezena na odeljenje ortopedije VMA, gde su joj ugrađeni impantanti - šipke, šine i šrafovi:

„To sam platila 1986 leva (oko 1000 evra), dok je sve ostalo bilo besplatno“, kaže ona.

Operacija pod spinalnom epiduralnom anestezijom trajala je dva i po sata, tokom kojih je, seća se, slušala omiljenu muziku.

„Kada sam posle operacije nastavila rehabilitaciju u banji u Srbiji, doktor ortoped je bio zadivljen kako je to u Sofiji stručno urađeno, uz napomenu da bi takva intervencija kod nas koštala 20.000 evra“, kaže Dušanka Rangelov Dimitrov.

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta koji finansira fondacija The Balkan Trust for Democracy (BTD). Stavovi izrečeni u tekstu predstavljaju stavove autora i ne izražavaju stavove donatora