Istočnoevropske patrole na granici zakona

Lovci na izbeglice su gladni medijske pažnje, a njihova pojava je simptom dubljih problema u Istočnoj Evropi

Graničar s kojim smo se sastali posle završene smene bio je mršav, umoran i vidno nervozan. Opisao je kako izgleda tipičan radni dan na granici Bugarske i Turske.

„Smene traju dvanaest sati, uvek smo u pokretu. Kada patroliramo, prelazimo i po 15-20 kilometara“.

„Oni stalno menjaju rute. Mi ih hvatamo i zaustavljamo. Onda probaju nešto novo, a mi ih pratimo u stopu. To je igra mačke i miša“.

„Oni“ su migranti koji stižu sa Bliskog istoka, iz Azije i Afrike i preko Turske svakodnevno prelaze u Bugarsku i Grčku na putu u Zapadnu Evropu. Priliv izbeglica je na vrhuncu bio u leto 2015, ali traje i danas, što je dovelo do jačanja netolerancije širom kontinenta.    

U Bugarskoj, kao i u Mađarskoj, pojavile su se samoorganizovane lokalne grupe koje na Fejsbuku objavljuju fotografije tetoviranih muškaraca u majicama ili vojnim uniformama kako patroliraju šumama duž državne granice. Ponekad su i naoružani. 

Uspešno su privukli pažnju medija u Bugarskoj i inostranstvu, a bugarski zvaničnici im naizmenično upućuju pohvale i kritike. Desničarska vlada u Mađarskoj je odlučila da ih i zvanično angažuje, pa je u septembru prošle godine objavila zvaničan poziv za regrutovanje 3.000 „graničara-lovaca“ da pomognu policiji i vojsci na južnoj granici sa Srbijom.

U Bugarskoj, neki od čuvara granica su raskrinkani kao sitni kriminlaci, dok su neki drugi postali prave medijske zvezde. Niko ne zna pouzdano koliko su efikasni, koliko ih zapravo ima i ko ih finansira, ako uopšte imaju finansijere. Pojedine grupe tvrde da imaju desetine hiljada pripadnika, ali javnosti ne uspevaju da prikažu više od nekoliko desetina ljudi.  

Graničar, koji je pod uslovom anoniminosti otvoreno razgovarao sa nama, nije bio impresioniran.

„Oni samo paradiraju… pretvaraju se da su veliki heroji“, kaže on. „Uhvatili su 30 ljudi. Ja sam verovatno uhvatio 3.000, pa niko ništa ne govori o meni. Šta je toliko bitno u hvatanju 30 ljudi? Verovatno uzbuđenje… ne znam. Rekao bih da je to besmisleno“.  

Bilo da su samo pozeri gladni medijske pažnje ili ozbiljna pretnja sistemu bezbednosti i ljudskim pravima, komentatori se slažu da su samoprozvani „lovci na izbeglice“ simptom jednog dubljeg problema koji pogađa Bugarsku, gde se na govor mržnje i zločine iz mržnje sve više gleda kao na nešto prihvatljivo, dok su „drugi“ sve manje dobrodošli.

Ivanka Ivanova, espertkinja za pravo u Institutu za otvoreno društvo u Sofiji, rekla je da „nije sigurna da li je broj građanskih patrola na granici zaista porastao“. 

Ali nema sumnje, dodala je, da država okleva sa preduzimanjem mera protiv grupa koje već postoje, a u nekim situacijama pozitivan odnos državnih organa prema takvim grupama stvara utisak da se one nalaze iznad zakona.  

„Svaki sedmi stanovnik Bugarske je potvrdio da je od političara i novinara čuo komentare koji stvaraju utisak da se zločini protiv određenih manjina prihvataju kao manje strašni nego zločini počinjeni protiv pripadnika većine“, izjavila je Ivanova za BIRN.

„Uz takve stavove rasprostranjene u javnosti nema sumnje da će zasićenost javnog diskursa govorom mržnje neizbežno dovesti do zločina iz mržnja“.

Medalja

Bugarski „lovci na izbeglice“ privukli su pažnju javnosti početkom 2016. zahvaljujući dvojici ljudi – Dinku Valevu i Petru Nizamovu.

Valev, tetovirani trgovac delovima za autobuse, prikazan je na bugarskoj televiziji kako patrolira duž granice na svom motociklu četvorotočkašu. Nizamov je objavio video snimak hvatanja trojice avganistanskih migranata kojima je ruke vezao na leđima.

Tadašnji premijer Bugarske Bojko Borisov prvo je pozdravio „pomoć“ organizovanih grupa dobrovoljaca, a jedna od takvih grupa je čak dobila medalju od šefa pogranične policije Antonija Angelova kao nagradu za hvatanje grupe migranata i njihovu predaju policiji. 

Ali kad su se aktivisti za zaštitu ljudskih prava i internacionalni mediji obrušili na Nizamovljev video, Borisov se javno izjasnio protiv „paravojnih formacija“ i štete koju one nanose reputaciji Bugarske. Ipak, Nizamov je i dalje jedina osoba optužena za protivzakonito zadržavanje troje migranata. Protiv Valeva je u novembru 2016. pokrenuta istraga pod sumnjom da je podsticao diskriminaciju, nasilje i mržnju na osnovu nacionalne ili etničke pripadnosati.      

Nizamovljev advokat je izjavio da je slučaj „isfabrikovan“. Nizamov je rekao za BIRN da veruje da su sudovi pod pritiskom da ga zadrže u pritvoru: „Siguran sam da im je stiglo naređenje odozgo“, rekao je. Valev takođe ne misli da je učinio bilo šta loše. Ipak, u novembru je na stanici Nova TV izjavio da je spreman da „za Bugarsku“ ide i u zatvor ako treba.

Prema anketi javnog mnjenja objavljenoj u martu 2016, nešto više od polovine Bugara odobrava hapšenje migranata od strane civila. 

Samoproglašeni „lovac na izbeglice“ Petar Nizamov kod kuće u priobalnom gradu Burgasu, Foto: Aleksandrina Ginkova

Za potrebe projekta Balkanske stipendije za izvrsnost u novinarsrtvu, BIRN je proveo izvesno vreme sa Komitetom nacionalnog spasa koji čine građansko krilo „Šipka“ – i „vojna formacija“ po imenu „Vasil Levski“. Tim imenima se evocira borba Bugara da se oslobode osmanske vladavine koja je počela u 14. veku i trajala je celih 500 godina. Ta dva krila su nezavisno registrovana kao nevladine organizacije.   

Ova grupa ima veoma dobru organizaciju kakvom se ne mogu pohvaliti ni Valev ni Nizamov. Jedan od osnivača, Vladmir Rusev, tvrdi da organizacija broji 26.000 članova. 

U kafeu na vrhu zgrade u rodnoj Varni na obali Crnog mora, Rusev je u intervjuu za BIRN izjavio da organizaciju finansira preko kompanije za pružanje usluga obezbeđenja u ratnim zonama za političare i „super-bogate“ koju vodi zajedno sa suprugom. Članovi kompanije takođe daju priloge za gorivo i materijal potreban za terenske patrole.   

Na Ruseva i njegovu suprugu Antoniju Ivanovu Stefanovu u bugarskom registru kompanija registrovane su dve kompanije – Due Diligence BG i Due Diligence International.

Obe imaju sedište na istoj adresi kao nevladine organizacije „Šipka“ i „Vasil Levski“, u starom gradskom centru u Varni. BIRN nije pronašao veb stranicu za bilo koju od dve pomenute kompanije. Rusev, star 57 godina, izjavio je da je nekada radio u vojsci, ali nije želeo da detaljnije opiše svoje poslovne aktivnosti.

„Tako se širi ksenofobija i podstiče nasilje“ – Daniel Stefanov, portparol UNHCR u Bugarskoj

Ćelav i snažne građe, sa pažljivo trimovanim brkovima, Rusev se na intervju dovezao u crnom džipu sa zatamnjenim staklima. Mnogi gosti kafea su ga pozdravili kada je ušao.

Komitet nacionalnog spasa je povezan sa desničarskim grupama i političkim partijama u Istočnoj Evropi kroz krovnu organizaciju Tvrđava Evropa. U maju 2016, Komitet je uputio avoju delegaciju u Republiku Češku na poziv radikalno desničarske partije Usvit (zora). 

U junu su se jednoj od njihovih patrola pridružili bivša liderka nemačke anti-muslimanske Pegide, Tatjana Festerling, i političar sličnih uverenja iz Holandije, Edvin Vagensveld. Rusev poriče da je primio novac od Rusije da izaziva nevolje u Bugarskoj i Evropskoj uniji.

„To su besmislene optužbe, mi smo dobrovoljci i sve radimo besplatno“, odgovorio je kritičarima svoje grupe. „Treba da nas ostave da na miru radimo svoj posao, da pomognemo državi da uradi ono što inače ne želi da učini da bi pomogla svom narodu“.

Grupa je 25. jula 2016. pisala šefu pogranične policije Angelovu i ponudila mu pomoć u zaustavljanju „invazije“, ali Rusev kaže da nisu dobili odgovor. Predstavnica za štampu iz pogranične policije izjavila je da bi svaki takav oblik saradnje morao biti regulisan zakonom, odnosno, organizovan onako kako država odredi.   

„Javni profil“

BIRN je postavio pitanje Visokom komesarijatu za izbeglice, UNHCR, da li smatra da lovci na izbeglice više polažu na aktivnosti na društvenim mrežama nego u stvarnom životu na granici.

Daniel Stefanov, portparol UNHCR-a u Bugarskoj, odgovorio je: „U načelu, najviše im je stalo do javnog profila“. 

„Tako se širi ksenofobija i podstiče nasilje“, rekao je. „A to je veoma opasno, ako vlasti ne reaguju. U tom smislu, nema mnogo razlike između propagande i stvarnih akcija, jer i jedno i drugo nanosi štetu društvu“.

Čak i jedna od članica Komiteta nacionalnog spasa složila se da aktivnosti grupe na terenu nemaju većeg uticaja na stvarni broj izbeglica i da im je cilj više upoznavanje terena i upućivanje poruke migrantima i onima koji im pomažu.

„Zapravo, ne uspevamo da smanjimo talas izbeglica u značajnijoj meri – krajnji efekat je blizu nule“, rekla je Marija Gerina koja koordinira društvene aktivnosti grupe.

Kao i Stefanov, Jordan Božilov, bugarski ekspert za bezbednost, predsednik Sofijskog foruma za bezbednost i analitičar u Bugarskoj akademiji nauka, upozorio je na dublji uticaj takvih samoorganizovanih grupa i njihove retorike na bugarsko društvo.

„Prisustvovali smo islamskoj radikalizaciji, a sada smo svedoci anti-islamske radikalizacije koja nije ništa manje opasna“, kaže on.

Institut za otvoreno društvo je od 2014. do 2016. obavljao istraživanje i u julu prošle godine na bugarskom jeziku objavio rezultate koji ukazuju na porast broja Bugara koji su izloženi govoru mržnje, kao i sve više stope odobravanja korišćenja takvog govora, mada ga većina stanovnika i dalje osuđuje. 

„Zabrinjava to što javnost odobrava korišćenje govora mržnje, tačnije ekstremnog nacionalizma i govora mržnje protiv dve društvene grupe – Roma i stranaca“, rekla je Ivanova, ekspertkinja za pravo iz Instituta.  

„Zašto se to događa – to je pitanje od milion dolara, a naša istraživanja ne mogu dati kategoričan odgovor“.

Ivanova je izjavila da ona lično uviđa dva važna faktora: prvi je odsustvo reakcije organa vlasti, koji, kako ona tvrdi, „sistematski“ ne sprovode istrage za zločine iz mržnje i govor mržnje, a drugi je podsticanje „straha i predrasuda“ u bugarskim medijima.   

„Znatan broj ljudi – 2016. godine gotovo jedna trećina – ne zna da su govor mržnje… i zločini iz mržnje krivična dela. Udeo je i veći među ljudima sa nižim obrazovanjem. Taj trend je negativan – 2014. godine samo jedna petina ispitanika nije znala da su to krivična dela“.

Jedno drugo istraživanje koje su obavile nevladine organizacije Demokratija u medijima i Centar za političku modernizaciju i objavile ga na bugarskom jeziku u martu prošle godine, otkriva širenje govora mržnje u bugarskim medijima, uglavnom protiv romske manjine, izbeglica i migranata.

Na osnovu izjava, članaka i sadržaja njihovih veb-stranica, kao i naloga na društvenim mrežama, Helsinški odbor za ljudska prava u Bugarskoj je u maju podneo zahtev državnom tužiocu da organizacijama „Šipka“ i „Vasil Levski“ bude ukinut status nevladinih organizacija. Portparol tužilaštva je 9. januara obavestio BIRN da je zahtev odbijen.

Vladimir Rusev, jedan od osnivača Komiteta nacionalnog spasa, patrolira u potrazi za migrantima duž bugarsko-turske granice, Foto: Aleksandrina Ginkova

Radoslav Stojanov iz Helsinškog odbora za ljudska prava u Bugarskoj izjavio je da je premijer Borisov koji je u novembru prošle godine podneo ostavku nakon što je predsednički kandidat aktuelne vlade izgubio izbore „javno legitimizovao“ takve organizacije.  

Svojim nečinjenjem, rekao je, vlasti i političke stranke su „pasivno pomagale silama koje guraju društvo u pravcu odbacivanja i represije marginalizovanih zajednica. To prećutno pristajanje, po mom mišljenju, jeste razlog zašto se takva osećanja javljaju i šire u društvu“.   

BIRN je postavio pitanje predstavnici vlade da li vlada ima zvaničan stav prema dobrovoljcima.

„Ne, nema“, ogovorila je ona. „Kakav stav ste očekivali? Kako zamišljate zvaničan stav po tom pitanju?“

„Stav koji su predstavnici vlade iznosili u više navrata… jeste da država ima načina da odbrani granicu i da su ti načini utvrđeni ustavom i zakonima“.

Dobrovoljce je navodno inspirisala bugarska policija, koju su grupe za zaštitu prava optuživale za brojne slučajeve kršenja prava migranata.    

Visoki komesar UN za ljudska prava Zeid Raad al Husein je u avgustu prošle godine izrazio zabrinutost zbog prakse vraćanja migranata nazad preko granice i „brojnih optužbi za fizičko nasilje i krađe od strane predstavnika zakona na granici“. Napadi na migrante i izbeglice, kaže on, kažnjavaju se retko, gotovo nikada. 

„[Naročito je] uznemiravajuće kada vidimo važne i uticajne javne figure koje izražavaju podršku za protivzakonite dobrovoljačke grupe koje bezobzirno love migrante duž delova granice između Bugarske i Turske“, rekao je Zeid.

BIRN se obratio predstavnicima vlade i Ministarstva unutrašnjih poslova i zatražio njihov odgovor na kritike zbog njihovog stava prema dobrovoljačkim grupama i optužbe da tolerišu govor mržnje i policijsku brutalnost, ali odgovor nismo dobili.

„Približavamo se granici onoga što se može nazvavti civilizovanim društvom“ – mađarski aktivista Mark Kekeši

Privatna vojska

Približno 1,3 miliona ljudi koji beže od rata, siromaštva i represije stiglo je prošle godine do južnih obala Evropske unije, većina njih morskim putem, prelazeći čamcima iz Turske u Grčku, odakle bi započinjali putovanje na sever kroz Makedoniju, Srbiju, Mađarsku i dalje prema Nemačkoj i drugim bogatim zemljama članicama Unije.

EU je pokušavala da zatvori takozvanu balkansku rutu, ali izbeglice nastavljaju da pristižu, doduše u manjem broju. Samo mali deo ukupnog priliva tokom 2015. godine – njih 30.000 – prošao je kroz Bugarsku. U 2016. godini u Bugarskoj ih je do novembra zadržano više od 18.000. 

Izbeglički centri u Bugarskoj su prošle godine bili puni. Tako je 10. novembra bilo 7.039 izbeglica smešteno u kampove koji mogu primiti 6.390 ljudi, ali taj broj je neznatno opao u januaru. Većina želi da pođe dalje, ali za one koji ne uspeju, integracija nije laka. „Bugarska i dalje nema program integracije“, izjavio je Stefanov iz UNHCR. „Zato je proces trenutno blokiran i ne zna se kada će i da li će biti nastavljen“.

Krajem novembra prošle godine, policija je upotrebila vodene topove protiv stotina izbeglica koji su organizovali proteste u najvećem prihvatnom centru za izbeglice u mestu Harmanli na jugoistoku Bugarske.

Nezapamćen priliv izbeglica i pritisak koji je na taj način izvršen na državne resurse ohrabrili su desničarske grupe i partije u Centralnoj i Istočnoj Evropi, čak i u zemljama kao što je Slovačka, gde je broj izbeglica veoma mali.

U Mađarskoj, važnoj tranzitnoj zemlji, nacionalistički predsednik opštine u pograničnom selu Ašothalom, Laslo Torockaj, osnovao je 2015. sopstvene patrole i postavio na Fejsbuk i Jutjub video snimke – sa čuvarima u gliserima i na konjima – kao upozorenje izbeglicama koji pokušavaju da iz Srbije pređu u Mađarsku.    

U Mađarskoj su takve patrole legalizovane, imaju raspored smena kojima pokrivaju 24 sata i čuvari dobijaju slobodne dane. Kao i bugarski lovci na izbeglice, mađarski čuvari granica su duboko anti-islamski orijentisani, kritični prema „slabim“ liderima u Zapadnoj Evropi i veruju u teorije zavere prema kojima postoji veliki plan da muslimani osvoje „hrišćansku Evropu“.   

„Čitav taj problem sa migrantima stvaraju određene interesne grupe“, izjavio je za BIRN Nađi Šandor, jedan od učesnika u patrolama na mađarsko-srpskoj granici. „Danas stižu ljudi s Bliskog istoka, a sutra će krenuti lavina iz Afrike, i to će nam biit kraj“.     

BIRN je pratio patrolu u kojoj je bio Torockajev zamenik. Patrola je zaustavila trojicu migranata koji su rekli da su iz Pakistana. Jedan je rekao da ima 14 godina. Rekli su da su izgubili identifikacione dokumente, što je razbesnelo članove patrole. Onda je došla policija i odvela ih.   

Mark Kekeši, mađarski aktivista u grupi za zaštitu ljudskih prava Migszol koja se bori za prava azilanata i izbeglica, kaže da su te patrole Torockajeva „privatna armija“. 

„Približavamo se granici onoga što se može nazvati civilizovanim društvom“, rekao je.

Mađarska policija je u septembru prošle godine objavila poziv za 3.000 „graničara-lovaca“ kojima će pružiti šestomesečnu obuku i obezbediti im standardnu policijsku opremu, uključujući bojevu municiju, suzavac u spreju, pendreke i lisice.

Pripadnici mađarske građanske pogranične patrole koju je osnovao predsednik opštine na granici sa Srbijom na vrhuncu izbegličke krize 2015, Foto: Aleksandrina Ginkova

Bugarski ministar unutrašnjih poslova već je upućivao pozive ljudima nastanjenim u pograničnim regionima da pruže neformalnu podršku, tako što će obaveštavati policiju ako vide migrante.

Božilov, bugarski ekspert za bezbednost, izjavio je da zakon omogućuje da vlada učini nešto slično onome što je već učinjeno u Mađarskoj i formalizuje dobrovoljačke patrole. On kaže da bi to pomoglo da se „kanališe“ frustracija i agresija samoorganizovanih grupa.

Kao što je portparolka Ministarstva unutrašnjih poslova izjavila za BIRN: „Naš stav prema lokalnom stanovništvu jeste to da prihvatamo saradnju u formi davanja upozorenja (o migrantima koji ulaze u Bugarsku). Akcije koje se službeno mogu preduzimati u takvm slučajevima spadaju u nadležnost pogranične policije“.    

Regrutovanje

Rusev iz Komiteta nacionalnog spasa obratio se u maju prošle godine posetiocima skupa organizovanog u Plovdivu, drugom gradu po veličini u Bugarskoj, gde je raskošnu binu Hotela Marica podelio sa još trojicom uniformisanih vođa lokalnih milicija. Došlo je da ih vidi samo nekoliko desetina ljudi, uglavnom muškaraca. 

Hotel je dobio ime po reci koja od izvora na bugarskoj planini Rila teče na istok, nakratko prati granicu sa Grčkom, a onda se spušta granicom između Grčke i Turske do Egejskog mora. 

Ta reka je samo jedan od mnogih prepreka sa kojima se migranti suočavaju na putu u Zapadnu Evropu. Posle dva sata, publika je izašla napolje, a jedan od muškaraca u uniformi platio je 180 bugarskih leva (90 evra) u gotovini za korišćenje sale.  

Dvadesetšestogodišnji Momčil Krumov, jedan od posetilaca skupa, izašao je napolje na snažan vetar koji je duvao sa reke. Odlučio je da se prijavi. 

„Sa ovim ogromnim talasom izbeglica, kada država više nije u stanju da brine o sebi, dolazi trenutak kada stanovništvo više nema garancija, nema sigurnosti da će ga država adekvatno zaštititi“, izjavio je za BIRN kasnije u telefonskom razgovoru, pošto se priključio grupi. 

„Kako god bilo, verujem da je dobro to što se stanovništvo sada samo organizuje. To je jedan prirodan proces“.

 

Aleksandrina Ginkova piše o međunarodnim odnosima za bugarski novinski sajt Dnevnik.bg. Ovaj članak je nastao u okviru projekta Balkanske stipendije za izvrsnost u novinarstvu, uz podršku Fondacije ERSTE i Fondacija za otvoreno društvo, u saradnji sa Balkanskom istraživačkom mrežom.