Lobiranje u Srbiji: korupcija ili odbrana interesa kompanija

Nedostatak regulative o postupku pisanja zakona znači da javnost nema uvida u dogovore napravljene između državnih ustanova i privatnih kompanija u tom procesu

Srpska naftna kompanija NIS, u većinskom vlasništvu ruskog Gazprom Njefta, čest je učesnik – ponekad kao jedini predstavnik poslovne zajednice – u državnim radnim grupama koje kreiraju predloge zakona i podzakononskih akata iz oblasti energetike, a koji direktno utiču na rad te kompanije, otkriva istraživanje BIRN-a.

Ovakva saznanja otvaraju pitanje sukoba interesa prilikom donošenja zakona u Srbiji usled nedostatka zakona kojim se uređuje način na koji kompanija može da lobira u javnim ustanovama u cilju zaštite svojih interesa.

Stručnjaci za borbu protiv korupcije kažu da nije neuobičajeno da korporacije imaju predstavnike u radnim grupama ministarstava u Srbiji u slučajevima kada postoji ograničen broj stručnjaka za to konkretno polje.

Ipak, problem je u činjenici da je ponekad samo jedna kompanija u konkretnoj industriji zastupljena i onda postoji malo pravila koja uređuju njeno učešće.

„Radna grupa ne bi trebalo da bude telo u kojem se predstavnici raznih zainteresovanih strana dogovaraju kako da zadovolje svoje interese, mada se često dešava da baš tako bude“, kaže Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija.

„Tajni dogovori sa kojima su obe strane zadovoljne teško bivaju otkriveni javnosti“, kaže on.

Privilegovan pristup

Dokumenta do kojih je došao BIRN pokazuju da su predstavnici NIS-a bili uključeni u razvoj programa za ostvarivanje Strategije razvoja energetike do 2025. godine i učestvovali u radnim grupama u okviru Ministarstva energetike kojima je zadatak bio pisanje „pravilnika“ o različitim aspektima geoloških istraživanja.

Oba dokumenta direktno uređuju poslovanje NIS-a u Srbiji.

NIS, koji proizvodi i prerađuje naftu i gas i prodaje široku paletu naftnih derivata, učestvovao je i u sastavljanju pravilnika kojim se propisuju uslovi, kriterijumi, sadržaj i način razvrstavanja resursa i rezervi tečnih i gasovitih mineralnih sirovina 2016. godine.

Dokumenta do kojih je došao BIRN pokazuju da je NIS bio jedina kompanija koja je imala predstavnika u toj radnoj grupi.

Pres služba NIS-a potvrdila je BIRN-u da su predstavnici kompanije učestvovali u radnim grupama Ministarstva energetike, „na poziv ministarstva ili nadležnih organa“.

NIS takođe „uzima učešće u javnim raspravama na nacrte zakona i podzakonskih akata koje sprovode predlagači propisa u skladu sa članom 41. Poslovnika Vlade Republike Srbije“, dodaju iz kancelarije.

„U tom smislu, kompanija analizira i priprema komentare i sugestije na propise.“

U NIS-u kažu da je ova kompanija i član raznih privrednih udruženja koja „u okviru svojih aktivnosti analiziraju propise i dostavljaju sugestije i komentare nadležnim državnim organima, a u cilju unapređenja pravnog okvira“.

Služba za saradnju sa medijima je citirala niz regulativa u vezi sa vođenjem radnih grupa i javnih rasprava.

BIRN se obratio Ministarstvu energetike u vezi sa pravilima koja uređuju učešće privatne kompanije u radnim grupama ministarstva, ali nije dobio odgovor do objavljivanja ovog teksta.

Srbija je prodala udeo od 51 posto u NIS-u ruskom Gazprom Njeftu 2008. godine za 400 miliona evra i obećanje „teško“ 550 miliona evra u investicijama do 2012. godine.

Dogovor je kritikovan u to vreme kao potcenjivanje vrednosti kompanije.

Prodaja NIS-a se poklopila sa periodom proglašenja nezavisnosti Kosova, tokom kojeg se Srbija značajno oslanjala na snagu ruskog veta za blokiranje podrške Kosovu u Ujedinjenim nacijama.

Udeo Gazprom Njefta je od tada skočio na 56 posto, dok Rusija opslužuje 40 posto potrošnje prirodnog gasa u Srbiji.

Kritičari kažu da ovakva situacija u oblasti energetike daje Moskvi snažan politički uticaj u Srbiji.

Aleksandar Antić, ministar rudarstva i energetike, Kiril Tjurdenjev, generalni direktor NIS-a i Aleksandar Čepurin, ambasador Rusije u Srbiji na zajedničkom događaju u Požarevcu u maju 2017. Foto: NIS 

Nacrt zakona kritikovan

U slučaju NIS-a, ne sugeriše se da je bilo kakav zakon prekršen, s obzirom da Srbija nema Zakon o lobiranju.

Ministarstvo pravde je 6. avgusta, nakon godina odlaganja, predložilo Skupštini Srbije Nacrt Zakona o lobiranju, a ministarka pravde Nela Kuburović je izjavila da očekuje da će ga parlament podržati kasnije ove godine.

Ali Transparentnost Srbija kaže da nacrt već ima manjkavosti.

„U predlogu zakona izričito se navodi da se lobiranjem ne smatra javno saopštavanje stavova i dostavljanje predloga, stručnih mišljenja i inicijativa u vezi sa donošenjem propisa, iako je to nesumnjivo jedan od vidova lobiranja“, navela je ova organizacija u saopštenju 15. avgusta 2018. godine.

Marko Drajić, autor knjige „Korporativno lobiranje u Evropskoj uniji“, kaže da lobiranju u Srbiji bolno manjka transparentnosti i profesionalizma.

„Ono svakako postoji“, kaže on, „ali ne postoji kodeks ponašanja kojeg lobisti moraju da se pridržavaju i jasno definisana pravila ko, koga, kada, u čije ime i sa kojim ciljem može da lobira“.

On je dodao i da ne postoji obaveza da funkcioneri podnose izveštaje o kontaktima sa lobistima, predmetom i prirodom tog kontakta.

„To otvara prostor spekulacijama o tome zašto se neki zakon donosi, da li je donet zarad koristi pojedinaca ili u opštem interesu i da li je rezultat korupcije ili dobro argumentovanih stavova zainteresovanih strana“, rekao je Drajić za BIRN.

Iznivelisan teren

Najčešće lobiraju one kompanije ili poslovna udruženja čija je delatnost najviše regulisana, poput prerađivača nafte ili duvana, dodao je Drajić.

Ostali se, kako je dodao, mogu identifikovati ukoliko se pogleda „ko ima najviše koristi od pojedinih političkih odluka, ali svakako ne možemo da budemo sigurni šta stoji iza njih – korupcija ili legitimno zastupanje interesa“.

„Tamo gde postoji korupcija, nema lobiranja, to je kriminal“.

Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija kaže da jedan od problema leži u činjenici da obično nisu prisutni predstavnici svih onih na koje se zakon odnosi.  

„Kada se dve prisutne strane dogovore, taj dogovor će vrlo verovatno biti na štetu trećeg“, kaže on.

Kada nedostatak stručnjaka u nekoj oblasti zahteva učešće korporativnih interesa, „moraju postojati pravila o sukobu interesa – da onaj ko zagovara određeno rešenje, jasno predoči ostalim učesnicima i javnosti koje privatne interese ima u vezi sa takvom odredbom zakona“, kaže Nenadić.

Privatne kompanije mogu uzeti učešća, kaže Drajić „ali samo ukoliko i kompanije, organizacije ili eksperti koji bi mogli da imaju suprotstavljene interese imaju jednaku šansu da ih predstave u toj radnoj grupi“.

„Dobar zakonodavac treba da se ponaša kao nezavisni sudija, da uzme u obzir sve argumente i donese odluku koja je u javnom interes“.