Vrtići u Srbiji: Između pomoći roditeljima i dobrog biznisa

Država je odustala od potpune primene propisa da bi omogućila prijem većeg broja dece u privatne vrtiće posle odluke da se i njihov rad subvencioniše iz lokalnih budžeta

Lav, star dve godine, na jesen bi trebalo da krene u neki od vrtića u Kragujevcu. Iako su gotovo sigurni da ni u jednoj u dve gradske predškolske ustanove za njega neće biti mesta, njegovi roditelji ne brinu.

„U slučaju da ne „upadne“ u državni vrtić, upisaćemo ga u privatni. Pošto grad od 2016. godine dotira i boravak dece u privatnim obdaništima, plaćaćemo svega 2.000 dinara više. To nije mnogo, ako se u obzir uzme da su uslovi, po mom mišljenju, daleko bolji“, kaže za BIRN Jelena Pačariz Stošić, majka ovog dečaka.

Širom Srbije roditelji koji nemaju mogućnost da obezbede čuvanje dece na drugi način pokušavaju da upišu decu u vrtiće, često ne obraćajući pažnju na to da li je rad ustanova organizovan prema svim propisima i da li je cena koju treba da plate opravdana.

U poslednje dve godine dramatično se uvećava broj privatnih vrtića iako, pokazuje analiza BIRN-a, ceo sistem stoji na klimavim nogama zbog načina sprovođenja postupka subvencionisanja cene usluga.

Statistika pokazuje da je postupak dotiranja boravka dece iz gradskih budžeta Kragujevca i Čačka doprineo da se smanji pritisak na državna obdaništa u ovim gradovima, ali i da se razvije privatni biznis.

Broj privatnih predškolskih ustanova u Kragujevcu je utrostručen i sada ih ima šest, a priprema se i otvaranje još tri nove. U Čačku su udvostručeni kapaciteti postojećih.

Pre samo tri godine, privatne ustanove – „čuvaonice“ u dva grada pohađalo je po stotinu dece, jer su uslugu po ceni od 100 do 130 evra mesečno mogle da plate samo dobrostojeće porodice.

Danas u Kragujevcu u privatne vrtiće, uz subvenciju grada, ide 660, a u Čačku 400 dečaka i devojčica.

Oba grada su razvila model sufinansiranja po kome se novac iz gradskih budžeta prebacuje direktno na račun privatnih predškolskih ustanova, dok roditelji plaćaju samo razliku do pune cene.

U Kragujevcu je za ovu namenu budžetirano 120 miliona dinara, a u Čačku 40 miliona dinara, samo za 2017. godinu. 

U Kragujevcu je u periodu od septembra 2016. godine, kada je sufinasiranje počelo, do decembra 2016. godine izdvojeno 27 miliona dinara. Čačak je od septembra do decembra 2015. godine izdvojio 1,3 miliona dinara, a naredne 2016. godine 16,7 miliona dinara.

Ilustracije: Piktochart.com, Izvor: Republički zavod za statistiku Srbije

 

 

Privatni biznis i verifikacije

Kragujevac je prvu privatnu predškolsku ustanovu dobio krajem januara 2016. godine. Nekadašnje dve čuvaonice u vlasništvu preduzetnice Katarine Milosavljević postale su Predškolska ustanova „Čili i Vili“.

Već u avgustu iste godine posao je proširen na još dva objekta, i ovom momentu predstavlja najveću predškolsku ustanovu u Kragujevcu u kojoj grad finansira boravak za 248 dece.

„Mi se svi trudimo da radimo na mnogo većem nivou nego što je to slučaj u državnim ustanovama, jer su očekivanja od nas veća. Ali ovo je i profitabilna firma i drugačije neću da radim. Zato i imamo cenu malo veću u odnosu na „državnu” – grad po detetu izdvaja 13.722 dinara, a roditelji plaćaju 5.200 dinara“, kaže Katarina Milosavljević.  

Druga po veličini među kragujevačkim predškolskim ustanovama je „Drugarstvo“ smeštena uz glavnu autobusku stanicu. Prostor u kome se nekada nalazio samački hotel preuređen je u objekat za dnevni boravak dece predškolskog uzrasta. Iako su kapaciteti znatno veći, u ovom vrtiću, delimično o trošku grada, boravi 147 dece.

Najveći broj kragujevačkih predškolskih ustanova verifikaciju Ministarstva prosvete dobilo je tokom juna, jula i avgusta 2016. godine. U Skupštini grada ne kriju, da su sa konkursom za upis čekali dok što veći broj vrtića ne počne sa radom.

„Čekali smo da sve privatne predškolske ustanove dobiju verifikaciju, pa smo iz tog razloga kasnili sa konkursom za upis dece”, kaže Ljiljana Marinković, načelnica odeljenja za obrazovanje gradske uprave za vanprivredne delatnosti Grada Kragujevca.

Dok je grad na Lepenici doživeo ekspanziju privatnih predškolskih ustanova, situacija u Čačku je malo drugačija. O trošku grada finansira se boravak dece u dve predškolske ustanove – „Mimilend” i „Gimnazion”.

„Gimnazion” je predškolska ustanova od 2008. godine. Ustanova „Mimilend“ je pak iste godine počela sa radom, ali je verifikaciju Ministarstva prosvete dobila tek 2015. godine. Obe su tokom prošle godine proširile kapacitete. U „Gimnazionu” uz subvenciju grada boravi 150 dece, a u „Mimilendu” 250.

Adaptiranjem nekadašnjeg salona nameštaja u vlasništvu porodice Kojić, koji se nalazi tik iza prvootvorenog vrtića, „Mimilend“ je postao jedna od najvećih privatnih predškolskih ustanova u Srbiji pošto može da zbrine 450 dečaka i devojčica.

Vlasnica ovog vrtića, međutim, nije zadovoljna odnosom grada prema privatnim vrtićima.

„Grad Čačak privatnim vrtićima uplaćuje tek 55 odsto iznosa ekonomske cene koja važi u „državnim“ predškolskim ustanovama. U početku je taj iznos bio znatno manji, jer smo dobijali tek 17 odsto. Povrh svega smo gradskom odlukom limitirani da roditeljima naplaćujemo isti iznos kao i predškolske ustanove čiji je osnivač grad. Nisam sigurna da je to baš zakonito, ali sam se opredelila za ovaj posao i nadam se da ćemo se u dogledno vreme izboriti za jednak tretman”, kaže Vesna Kojić, vlasnica Predškolske ustanove „Mimilend“ iz Čačka.

Predškolska ustanova Mimilend u Čačku, Foto: Miki Jeftović

Ministarstvo „gleda kroz prste“

Porodične kuće, nekadašnji saloni nameštaja ili samački hoteli, lokali u tržnim centrima, sve se to, u rukama lokalnih preduzetnika, od kojih mnogi nisu imali nikakvog prethodnog iskustva u oblasti obrazovanja, pretvorilo u objekte za boravak predškolaca.

Podaci Ministarstva prosvete, za teritoriju Srbije bez Vojvodine, govore da je broj verifikovanih privatnih predškolskih ustanova sa 33 u 2015. godini, skočio na 99 u 2016, a u prvih nekoliko meseci 2017. godine još 28 ustanova je dobilo dozvolu  da se primi decu u svoje objekte.

Ipak, to ne znači da svi koji su su dobili „verifikaciju“ ispunjavaju i uslove propisane paravilnicima koji regulišu ovu oblast.

Da bi predškolska ustanova počela sa radom mora najpre da prođe proceduru verifikacije kod Ministarstva prosvete. Ona je obavezna i za državne i za privatne predškolske ustanove i na prvi pogled je vrlo stroga. Članom 30 Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja propisano je koji su to sve uslovi neophodni za osnivanje ustanove. 

Osnivač privatne predškolske ustanove može da bude fizičko ili pravno lice. Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja dostavlja se zahtev za verifikaciju.

Uz zahtev se dostavlja osnivački akt, elaborat ustanove koji sadrži dokaze o prostoru, opremi, didaktičkim sredstvima, osoblju koji će raditi u ustanovi, zatim predškolski program ustanove, koji se sačinjava na osnovu Zakona o predškolskom vaspitanju i obrazovanju, odluka osnivača o imenovanju vršioca dužnosti ustanove u osnivanju i drugo.

„Što se tiče kadrova, ustanova u osnivanju dostavlja - spisak lica, vrstu obrazovanja i njihovu pisanu saglasnost da će po verifikaciji zasnovati radni odnos u ustanovi. Nakon toga, prosvetni inspektori ispituju ispunjenost uslova u postupku verifikacije. Naime, Ministarstvo daje nalog prosvetnoj inspekciji da neposrednim uvidom ispita, odnosno utvrdi ispunjenost uslova i sve to zaključuje u zapisniku o inspekcijskom nadzoru - da li su ispunjeni uslovi o kadrovima, prostoru, didaktičkom materijalu”, objašnjava Svetlana Bokšan Radošević, rukovodilac grupe za pravne poslove u predškolskom i osnovnom obrazovanju i vaspitanju Ministarstva prosvete.

Pravilnik o bližim uslovima za početak rada i obavljanje delatnosti ustanova za decu propisuje čitav niz prilično strogih uslova koji se, kako kažu u ministarstvu, moraju poštovati. 

„Pravilnik mora biti poštovan bez obzira da li je u pitanju javna ili privatna ustanova. To znači da ustanova treba da ispuni sve uslove predviđene Pravilnikom kako bi bila verifikovana”, navodi se u pisanoj izjavi BIRN-u Bogoljuba Lazarevića, pomoćnika ministra za inspekcijske poslove u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Međutim, veliko je pitanje kako je bilo koja od privatnih predškolskih ustanova u Kragujevcu verifikovana, pošto član 8 ovog pravilnika ne ispunjava nijedna.

U ovom članu kaže se da „otvorenog prostora van objekta treba da bude najmanje 10 metara kvadratnih po detetu, od čega najmanje tri metra travnate površine.

Matematika kaže da bi, recimo, ustanova „Petar Pan“ u kojoj boravi 127 dece, trebalo bi da ima 12,7 ari dvorišta.

U Rešenju o verifikaciji ove ustanove navodi se da prostor ustanove čini 375 kvadrata objekta i šest ari otvorenog prostora van objekta. 

Predškolska ustanova Petar Pan u Kragujevcu, Foto: Miki Jeftović

 

Dvorište Predškolske ustanove Petar Pan u Kragujevcu, Foto: Miki Jeftović

 

Predškolska ustanova „Vrabac“, koja je smeštena na poslednjem spratu nekadašnje robne kuće „Centrotekstil“ u strogom centru grada na Lepenici, nema ni metar kvadratni otvorenog prostora.

U Rešenju o verifikaciji ove ustanove se i navodi napomena iz zapisnika gradskih prosvetnih inspektora, da ova ustanova ne ispunjava uslov u pogledu otvorenog prostora, te da koristi javnu površinu u neposrednoj blizini. Uprkos tome, dobila je verifikaciju.

Doduše, prema rečima kragujevačkih prosvetnih inspektora, uslov iz iz člana 8 Pravilnika, poslednji put menjanog 1996. godine, ne ispunjavaju ni mnogi vrtići u vlasništvu države. 

„Kada izlazimo na teren da bismo proverili uslove mi to konstatujemo u izveštaju. Naše je da u izveštaju konstatujemo stanje, ali mi ne donosimo rešenje. Na primer, konstatujemo da će ustanova koristiti javni prostor, a onda oni dobiju rešenje sa istom tom konstatacijom“, kaže Žikica Pajović, gradska prosvetna inspektorka u Kragujevcu.

Roditeljima pak nije mnogo bitno kome se i u kojoj meri „gledalo kroz prste” u proceduri verifikacije. Ana Senić, mama dvoje mališana koji pohađaju privatnu Predškolsku ustanovu „Vrabac” prezadovoljna je načinom rada u ovom vrtiću.

„Sin koji je predškolac u ovom vrtiću je od 2012. godina, a trogodišnja ćerka mlađu grupu pohađa već tri godine. Zaista sam prezadovoljna načinom rada, a pre svega time koliko su deca napredovala od kada vreme, dok smo suprug i ja na poslu, provode u „Vrapcu”. Ne smeta mi činjenica da vrtić nema dvorište, pošto deca, uprkos tome, svakodnevno deo vremena provode napolju”, kaže Ana Senić.

Finasiranje vrtića – politička volja

Senići su, pre nego što je „Vrabac” verifikovan kao predškolska ustanova, za boravak dece u istoimenoj čuvaonici mesečno izdvajali ukupno 29.000 dinara – 16.000 dinara za prvo i 13.000 dinara za drugo dete.

Kako su u 2016. godini stekli mogućnost da se i boravak njihovo dvoje dece sufinasira iz gradskog budžeta, sada svakoga meseca plaćaju ukupno 10.500 dinara.

Ni u Čačku, ni u Kragujevcu, međutim, nema puno roditelja kojima kućni budžet dozvoljava da plaćaju punu cenu privatnih vrtića.

Zato su oba grada razvila model sufinansiranja po kome se gradska subvencija uplaćuje na račun privatne predškolske ustanove, a trošak roditelja je razlika između iznosa subvencije i ukupne cene.

Slični modeli primenjuju se u celoj Srbiji poslednjih nekoliko godina.

U Kragujevcu se iz gradske kase izdvaja 13.722 dinara po detetu, a roditelji plaćaju 5.200 dinara. U Čačku grad po detetu finansira udeo u iznosu od 9.500 dinara, dok roditelji svakog meseca plaćaju 4.250 dinara.

Ono što malo ko od roditelja zna jeste da se čitav sistem sufinansiranja boravka dece u privatnim predškolskim ustanovama drži na vrlo klimavim nogama.

Naime, članom 51 Zakona o predškolskom vaspitanju i obrazovanju jasno je definisano da sredstva za obavljanje delatnosti predškolskog vaspitanja i obrazovanja u privatnoj predškolskoj ustanovi obezbeđuje osnivač. U prevodu, privatni vlasnik.

Kako ovaj zakon nijednim članom ne predviđa mogućnost da se privatni vrtići dotiraju iz javnih sredstava, opštine su sprovele svojevrsnu „pravnu gimnastiku“ - ne sufinansiraju se privatni vrtići, već se pomaže porodicama sa decom. 

Naime, prilikom donošenja Odluke o sufinansiranju boravka dece u privatnim predškolskim ustanovama i Kragujevac i Čačak pozvali su se na član 9 stav 4 Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom.

U pitanju je rečenica koja kaže da „opština, odnosno grad mogu, ako su obezbedili sredstva, da utvrde i druga prava, veći obim prava od prava utvrđenih ovim zakonom i povoljnije uslove za njihovo ostvarivanje“. 

Uprošćeno, da li će neka opština finansirati boravak dece u privatnim vrtićima ili ne, zavisi od toga ima li novca u gradskoj kasi i volje lokalnih političara.

„Nažalost, kao i kada su u pitanju sva druga šira prava od onih koja daje Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom i ovo zavisi isključivo od političke volje, nivoa svesti lokalnih političara i novca kojim lokalna samuprava raspolaže. Dokaz za to je i činjenica da je ostvarivanje prava na regresiranje od opštine do opštine različito uređeno“, kaže Angelina Radulović iz udruženja „Roditelj“.

Ovakav način rešavanja problema nedostatka mesta u vrtićima predstavlja samo kupovinu vremena, upozoravaju pojedina udruženja roditeljima sa kojima smo razgovarali.

„Onog momenta kada su opštine odlučile da regresiraju boravak dece u privatnim vrtićima počeo je da raste broj privatnih predškolskih ustanova, pitanje je veliko šta će biti sa ovim biznis modelom ukoliko neka od opština odluči da više ne sufinansira boravak dece, jer veliki procenat roditelja nema dovoljno novca da plati punu cenu“, kaže za BIRN Angelina Radulović.

Kragujevčani su jedno takvo gorko iskustvo već preživeli sa uvođenjem naknada nezaposlenim porodiljama, koje je gradska vlast takođe utemeljila na ovom zakonu.

Po mišljenju Slavice Otović, nekadašnje direktorke kragujevačke gradske Predškolske ustanove „Nada Naumović“, koja sada rukovodi privatnim vrtićem „Petar Pan“, mali broj privatnika u Kragujevcu bi opstao bez budžetskog novca.

Čak i jedan mesec kašnjenja predstavljao bi problem. Ali ne samo njihov, već i roditelja dece koji te vrtiće pohađaju jer bi se u tom slučaju našli pred, za mnoge, nemogućim izborom – da plate punu cenu ili da ispišu dete iz vrtića.

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta koji finansira fondacija The Balkan Trust for Democracy (BTD). Stavovi izrečeni u tekstu predstavljaju stavove autora i ne izražavaju stavove donatora.