Sindikati bez budućnosti

Zastrašeni ili potkupljeni, sindikati u Srbiji i drugim bivšim jugoslovenskim republikama su spali na niske grane i izneverili radnike koje je trebalo da zaštite

Milan Ivović je imao deset godina kada je državna fabrika đubriva HIP „Azotara“ otvorila kapije 1962. godine, prekoputa kuće u kojoj je odrastao u Pančevu, gradu na istočnoj obali Dunava.

Čitav radni vek, 37 godina, proveo je radeći u fabrici. Počeo je kao radnik u noćnoj smeni i napredovao do položaja predsednika fabričkog sindikata 2007. godine.

Ipak, krajem 2015, samo 17 meseci pre odlaska u penziju, Ivović je bio primoran da ode u prevremenu penziju. Posle javnog sukoba sa novim rukovodstvom fabrike koje je postavila država, proglašen je za „tehnološki višak“. 

Ivović se sukobio sa rukovodstvom „Azotare“ zbog cena ugovorenih sa ruskim energetskim gigantom „Gazpromom“ za gas koji je neophodan za rad ove fabrike.

„Azotara“ je objavila da će plaćati manje od 300 dolara (273 evra) za hiljadu kubnih metara gasa, što je cena koja bi osigurala rentabilno poslovanje i sačuvala radna mesta. Vlada koja je postavila rukovodstvo fabrike nadala se da će uspeti da proda „Azotaru“ ruskim kupcima i imala je interes da prikaže nove potencijalne vlasnike kao dobronamerne partnere koji žele da sačuvaju radna mesta. Ivović je podržao postignuti sporazum. A onda je zazvonio telefon.   

„Zvao me je čovek koji u ’Azotari’ radi na fakturama i rekao: ’Zar se ti šališ? Kakvih 300 dolara? O čemu govoriš? Koga ti braniš?’ Pokazao mi je fakture i ni u jednoj cena nije bila niža od 400 dolara.“  

Ivović je to preneo medijima. Četiri meseca kasnije ostao je bez posla. Kaže da je izbačen zato što je raskrinkao laž. „Azotara“ je objavila da mu je mandat šefa sindikata istekao i da se posle toga nije javio na posao, zbog čega je dobio suspenciju. Ipak, mnogima je takav redosled događaja bio veoma sumnjiv.

„To je strašan udarac“ - sindikalni veteran Branislav Čanak o Ivovićevom slučaju.      

„Danas sindikate drže na kratkom lancu“, govori šezdesetčetvorogodišnji Ivović iza naočara. „Ljudi su videli šta se meni dogodilo. Zašto bi posle toga bilo ko verovao u sindikate i poželeo da im se pridruži? Niko ne želi da izgubi posao.“  

Za mnoge sindikaliste priča o Ivoviću je upozorenje, jedan od mnogih primera koji jasno pokazuju koliko su sindikati u republikama bivše Jugoslavije oslabili posle godina teške i često brutalne tranzicije u kapitalizam.  

„To je strašan udarac“, izjavio je Branislav Čanak, doskorašnji lider UGS „Nezavisnost“, najvećeg sindikalnog udruženja u Srbiji. 

„Verovatno ćemo čekati 50 godina da se pojavi novi Ivović. Svi govore, ’Jeste li čuli za Ivovića iz ‘Azotare’, kako su ga uništili, a niko mu nije pomogao!’”, kaže Čanak. „Drugi sindikalci koji otkriju slične mahinacije sad će dobro razmisliti da li to smeju nekome da kažu - ’Ako progovorim, i ja bih mogao da izgubim posao’.“ 

Gubitak velikog broja radnih mesta, zatvaranje fabrika i rasprodaja stotina državnih preduzeća dvehiljaditih godina, posle pada režima Slobodana Miloševića, razorili su bazu i reputaciju sindikata u Srbiji.  

Slabi i podeljeni, sindikati lako podležu zastrašivanju i korupciji i gotovo potpuno zavise od svojih političkih šefova. Radnici su izgubili veru u sindikate zbog njihove mlake reakcije na diskreditovani proces privatizacije. Više od 600 privatizacija sprovedenih posle 2000. godine je poništeno zbog korupcije ili neizvršavanja ugovornih obaveza. Ali mnogim radnicima koji su ostali bez posla to nije nikakva uteha.

U 2008. godini, osam godina od tranzicije iz socijalizma, samo 12 odsto stanovnika Srbije je reklo da ima „veliko ili relativno veliko“ poverenje u sindikate, pokazuje Evropska studija vrenosti, holandski istraživački projekat koji se svakih devet godina sprovodi širom Evrope od 1981. godine. Od 47 zemalja, samo Bugarska ima niži procenat poverenja u sidnikate, sa 11 osto. 

Tridest osam odsto stanovnika Srbije izjavljuje da nimalo ne veruju sindikatima.

Ovaj članak, nastao u okviru projekta Balkanske stipendije za izvrsnost u novinarstvu, istražuje razloge koji stoje iza takvih stavova prema sindikatima. 

„Oni (sindikati) ne ispunjavaju ni minimalne standarde sindikalne organizacije kakve smo imali u dvadesetom veku. Posledica je gubitak reputacije i članstva“, izjavila je za BIRN Dr Nada Novaković, sociološkinja i naučna saradnica Instituta društvenih nauka u Beogradu.    

„Zbog toga država i kapitalisti mogu lako da sprovode procese privatizacije i tranzicije u skladu sa svojim interesima.“

Marko Grdešić, hrvatski sociolog obrazovan u SAD, smatra da je funkcija sindikata danas „ista kao što je oduvek bila - pridobiti što više ljudi, boriti se za kolektivne ugovore, ako je potrebno štrajkovima i protestima, i udruživati snage sa drugim levičarskim i progresivnim akterima u širim društvenim borbama.“ 

„Malobrojni su sindikati na teritoriji bivše Jugoslavije koji to još čine.“

Procenat ljudi koji veruje sindikatima u Srbiji, Bugarskoj i EU. Foto: Print screen/You Tube

Politički šefovi

U doba Josipa Broza Tita, koji je bio na vlasti 35 godina nakon Drugog svetskog rata, jugoslovenska socijalistička federacija je imala samo jedan sindikat. Svi zaposleni u državnim preduzećima automatski su bili njegovi članovi. 

Zaposlenja su trajala čitav radni vek, a u hibridnom sistemu socijalističkog samoupravljanja zaposleni su mogli da se izjašnjavaju o upravljanju preduzećima u kojima rade.    

Takav državni sindikat je praktično bio produžena ruka partije, a njegove aktivnosti su uglavnom bile ograničene na raskošne proslave 1. maja, sa vojnim paradama i orkestrima koji su marširali ispred Titove lože.      

„Sindikat je u socijalizmu imao upravo onu ulogu koju mu je socijalizam namenio“, kaže Čanak.

Posle raspada Jugoslavije, sindikati su počeli da se umnožavaju. Ipak, malo je onih koji su uspeli da prevaziđu ono što Nada Novaković naziva „dečjom bolešću“ sindikata iz Titove ere – zavisnost od političkih šefova.    

 „Ako date sindikatu milion ili dva, naravno da vam se sindikalno rukovodstvo neće suprotstavljati“ - Ranka Savić, predsednica Asocijacije nezavisnih sindikata.   

Dobar primer je sindikat Elektroprivrede Srbije (EPS), preduzeća za distribuciju električne energije, najvećeg javnog preduzeća u zemlji.  

Sindikat među svoje članove ubraja gotovo svih 30.000 zaposlenih, što bi mogla biti ozbiljna sila, ako bi istupili protiv vlade. 

Prema kolektivnom ugovoru koji je preduzeće zaključilo sa Ministarstvom za energetiku u januaru 2015, koji je Udruženje granskih sindikata „Nezavisnost“ uspelo da pribavi pozivajući se na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, sindikat EPS-a od države godišnje dobija gotovo 800 miliona dinara, što dovodi u ozbiljnu sumnju spremnosti i sposobnosti sindikata da kritikuje politike direktora kompanije ili političkih partija koje direktore postavljaju. 

„Ako date sindikatu milion ili dva, naravno da vam se sindikalno rukovodstvo neće suprotstavljati“, kaže Ranka Savić, predsednica Asocijacije nezavisih sindikata Srbije, još jednog udruženja sindikalnih organizacija.  

Nada Novaković smatra da su sindikalni lideri kompromitovani na mnogo načina.

Na primer, direktori preduzeća su često i članovi sindikata. Izbori u mnogim sindikatima se organizuju tako da se poklapaju sa izborima političkih partija, a vođe sindikata se „otvoreno kupuju“, kaže Novaković, unosnim mestima u upravnim odborima.  

Mnogi sindikalni lideri takođe primaju dodatnu platu. „Preko svega toga dobijaju i dnevnice, plaćene telefonske račune i ručkove, automobile, razne beneficije“, kaže Nada Novaković.  

Pripremajući svoj doktorat, Nada Novaković je intervjuisala desetine sindikalnih zvaničnika iz EPS-a. U periodu od pet godina samo jedan od njih nije značajno napredovao u hijerarhiji sindikata i hijerarhiji preduzeća. Taj neprilagođeni sindikalac je kasnije prešao u privatni sektor.  

BIRN je poslao EPS sindikatu pitanje da li su lideri kompromitovani finansijskim nagradama, ali odgovor nije stigao. BIRN je takodje pitao EPS da li su lideri sindikata favorizovani pri unapređivanju, ali nije dobio odgovor. BIRN nije dobio odgovor na zahtev za intervju sa EPS sidnikatom.

„Uspinjanje u sindikalnoj hijerarhiji donosi prednosti i u profesionalnom statusu. To je način da se steknu i neka materijalna dobra“, kaže Nada Novaković.   

„Bliska povezanost sindikata i političkih partija uvećava izglede lidera da duže ostanu na čelu sindikata ili pređu na novu poziciju u partiji ili državnoj upravi.“

Nada Novaković smatra da su u sukobima oko podele nasledstva posle raspada bivše Jugoslavije sindikati više energije trošili na „bavljenje sobom“ nego na rad sa radnicima.  

Sociološkinja Dr Nada Novaković u svojoj kancelariji u Institutu društvenih nauka u Beogradu. Foto: Marija Janković

Otuda ne iznenađuje što u Srbiji praktično nije bilo efikasnog organizovanja radnika protiv bolnih reformi.

Dok u zemljama zapadne Evrope na stotine hiljada ljudi svakog 1. maja izlaze na ulice da daju oduška besu zbog posledica globalizacije i kapitalizma, praznik rada se u Srbiji danas gotovo i ne obeležava.  

U januaru 2014, kada je vlada izdejstvovala da se u skupštini usvoji dosad najveća reforma Zakona o radu, sindikati jedva da su reagovali na nove odredbe koje olakšavaju zapošljavanje i otpuštanje radnika, umanjuju obaveze poslodavaca prema zaposlenima i podižu starosnu granicu za odlazak u penziju za žene. Da bi ispunila uslove koje joj postavlja Međunarodni monterani fond, vlada je takođe smanjila plate u javnom sektoru i penzije.      

„Nijedan od važnih sindikalnih centara nije se suprotstavio tranzicionim ’reformama’ koje su sprovođene u poslednjih dvadeset pet godina“, kaže Nada Novaković.

Čanak je još direktniji: „Radnici danas izlaze i protestuju samo ako su plaćeni za to, ako im obezbedimo prevoz i dnevnice. U protivnom će radije ostati kod kuće.“  

Ranka Savić, lider Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Srbije, problem vidi na drugoj strani. „Bilo je pokušaja da jedinstveno nastupimo. Ali takvi napori propadaju zato što uvek neko odustane ili se nagodi sa vladom“, kaže ona. „Sindikati u Srbiji su potpuno razjedinjeni i ne pokazuju nimalo solidarnosti.“   

Savez samostalnih sindikata Srbije, koji je naslednik sindikata iz Titove ere, nije odgovorio na dostavljeni zahtev za razgovor.     

Pokazalo se da je privatni sektor jednako otporan na sindikalno organizovanje. „Sindikati nisu imali uspeha u novom sektoru malih preduzeća“, kaže hrvatski sociolog Marko Grdešić. „Ulazak u taj sektor je veoma težak zbog snažnog otpora vlasnika preduzeća i slabosti sindikata.“

„Najveći problem je to što deo radne snage nema nikakvu zaštitu: svi oni koji rade na nesigurnim i privremenim poslovima, naročito mladi, žene i stranci.“

Pogrešna strana ograde

Veliki sindikati se žestoko bore da zaštite svoje privilegije.

U EPS- je 2011. godine osnovan konkurentski sindikat. Jedan od radnika koji su u tome učestvovali izjavio je za BIRN, pod uslovom anonimnosti, da je njemu i još nekolicini radnika zbog toga uskraćeno pravo da koriste fond solidarnosti glavnog sindikata - fond finansijske pomoći u koji svi zaposleni svakog meseca uplaćuje 0,1 odsto plate, a koji radnici mogu koristiti u situacijama kada im je potrebna novčana pomoć.   

On je uplaćivao novac u fond solidarnosti od 2010, a onda su ga iz fonda obavestili da je uslov za korišćenje sredstava članstvo u glavnom sindikatu u EPS-u.

„U međuvremenu je jedan od nas dobio dete, a nije primio pomoć u iznosu jedne mesečne plate na koju inače ima pravo kao korisnik fonda. Drugi je imao smrtni slučaj u porodici, a preduzeće je odbilo da mu isplati pomoć“, rekao je isti radnik.     

„Valjda smo se našli na pogrešnoj strani ograde.“

Kada smo postavili pitanje o tom slučaju, služba za odnose sa javnošću u EPS-u je odgovorila da preduzeće nije nadležno za fond, a lideri sindikata nisu bili dostupni i nisu odgovarali na pitanja upućena elektronskom poštom. 

  

Anđelko Kasunić, predsednik Nezavisnog cestarskog sindikata Hrvatske, u kafeu u Zagrebu. Foto: Marija Janković

U Elektromreži Srbije (EMS), državnom preduzeću koje upravlja distrbutivnom električnom mrežom, sindikat je prošle godine podneo krivične prijave protiv dvojice bivših sindikalnih vođa, optužujući ih da su u periodu od 2011. do 2015. oštetili sindikat za 2.537.484 dinara - što je ekvivalent mnogo mesečnih plata prosečnog radnika.        

BIRN je došao do primerka internog izveštaja sindikalne komisije koja je početkom 2015. dobila  zadatak da istraži kako su tadašnji predsednik sindikata Zlatomir Dobrisavljević i njegov zamenik Aleksanada Pavlović zloupotrebljavali novac koji je sindikat dobijao od preduzeća.

U izveštaju se njih dvojica terete da su sa sindikatom zaključivali ugovore o zakupu sopstvenih automobila, dok su troškove za gorivo i tekuće održavanja vodili kao trošak sindikata. 

U izveštaju se kaže da ni jedan ni drugi nisu osporili nalaze komisije. BIRN nije mogao nezavisno od izveštaja da potvrdi optužbe jer su i Pavlović i Dobrisavljević odbili da pričaju o slučaju, kada su kontaktirani preko telefona. Ni jedan od njih nije komentarisao u javnosti ovaj slučaj. Godinu dana posle istrage, Pavlović je i dalje bio šef ekipe za održavanje dalekovoda, što je pozicija sa velikim odgovornostima.   

Pres služba preduzeća je odgovorila BIRN-u da nema nikakvih saznanja o proneverama sindikalnih lidera i da je Pavlović u međuvremenu premešten na drugo radno mesto zbog kršenja pravila poslovanja i radne etike, nezavisno od postupka koji je vodio sindikat. Dobrisavljević je takodje i dalje zaposlen u kompaniji.

„Preduzeće im uplaćuje novac, a oni ga troše kao da je njihov“, rekao je predstavnik sindikata koji je dostavio izveštaj BIRN-u, uz zahtev da ne bude imenovan. „Šta tu ostaje za radnike?“ 

Iz osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu su nas obavestili da su primili krivičnu prijavu za proneveru protiv Dobrisavljevića i Pavlovića i rekli da je predmet predat policiji radi dalje istrage. 

Višak po potrebi

Za razliku od mnogih drugih sindikalnih lidera, Ivović je uspeo da se izbori za poverenje svojih kolega.

Na ulice Pančeva je 2008. godine izveo 1000 radnika da protestuju zbog postupaka litvansko-srpskog konzorcijuma koji je dve godine ranije kupio fabriku od države. Novi vlasnici su prodali proizvodni pogon, što je bilo u suprotnosti sa odredbama ugovora o privatizaciji, i nisu radnicima isplatili dugovanja.

Ivović je dane i noći provodio napolju i blokirao puteve dok vlada u januaru 2009. nije poništila privatizaciju i vratila „Azotaru“ u vlasništvo države.    

„Štrajkovali smo i gladovali“, seća se Ivović s ponosom.

Šest godina kasnije sukobio se s novim rukovodstvom koje je postavila država.

Ivović se usprotivio planovima da se industrijsko pristanište „Azotare“ odvoji od glavnog dela preduzeća, strahujući da bi ga mogli prodati i tako onemogućiti fabrici da ga koristi. Kada je posle toga objavio fakturisane cene gasa, zamenik direktora Miljan Đurović mu je 11. avgusta 2015. poslao pismo u kojem ga je obavestio da rizikuje „prekid“ zaspolenja.   

Ivović je primoran na  prevremenu penziju u decembru 2015. 

Đurović je izjavio za medije da su sindikalni mandati Ivovića i još trojice radnika koji su otpušteni zajedno s njim istekli i da se oni posle toga nisu vratili na posao u fabrici.

Predstavnik za štampu iz „Azotare“ obavestio je BIRN da je Ivović proglašen „za tehnološki višak, da je iskoristio svoje pravo na otpremninu i da je napustio ’Azotaru’“. 

BIRN je zatražio intervju sa upravom „Azotare“, ali nije dobio odgovor, a Đurović nije bio dostupan ni preko fiksnog ni preko mobilnog telefona. Takođe, BIRN nije bio u prilici da potvrdi podatke o cenama gasa iz Gazproma.   

„Ljudi su očajni“, kaže Ranka Savić.

“Ustanu protiv direktora, on ih otpusti, a mi se posle sudimo. Većina njih završi u prevremenoj penziji. Više se ni ne plaše, samo žele da odu i da se sve to što pre završi.“

Ivović je izjavio da ne namerava da ide na sud, jer nema novca za borbu u pravosudnom sistemu koji je ocenjen kao neefikasan i politizovan.

Bivši predsednik sindikata „Azotare“ Milan Ivović kosi travu ispred svoje kuće u Pančevu. Foto: Marija Janković

Prepušteni sami sebi

U većini drugih bivših jugoslovenskih republika sindikati su u nešto boljem stanju nego u Srbiji. 

Prema Evropskoj studiji vrednosti iz 2008, samo 18 odsto ljudi u Hrvatskoj je reklo da imaju „stvarno veliko ili dosta veliko“ poverenje u sidnikate.

Jedan od hrvatskih sindikalnih lidera je dobio specijalnu policijsku zaštitu 2010. godine, nakon što je razotkrio korupciju u državnom preduzeću „Hrvatske autoceste“, što je dovelo do niza istraga, hapšenja i podizanja optužnica u narednih šest godina.

„Nisam strahovao za život dok me jednog dana policajac nije sačekao ispred ulaza. Bio je uz mene i po 15 sati dnevno“, kaže Anđelko Kasunić, predsednik nezavisnog sindikata putara.

Jedan od HAC izvršnih direktora, Josip Sapunar, je proglašen krivim 2015. godine, da je izvlačio novac iz kompanije. Naloženo mu je da vrati million evra. Više zvaničnika je u međuvremenu optuženo.

„Dobar sindikat će uvek steći poverenje radnika, ako se bori za njih“, kaže Grdešić, hrvatski sociolog. „Sindikat je živ organizam koji se mora održavati u životu. Morate raditi sa ljudima, razgovarati sa njima, saslušati ih. A ljudi su ovde prepušteni sami sebi“, kaže on.        

Sindikati su marginalizovani i u procesu privatizacije.

„Sindikati nisu imali nikakav uticaj na proces (privatizacije), osim što su ih konsultovali o programima pomoći za radnike koji će ostati bez posla“, kaže Nada Novaković. „U većini slučajeva nisu imali ni uvid u ugovore o prodaji.“   

Sindikalni lideri su mirno sačekali da se proces okonča, pouzdajući se u znanje da su sigurni zbog svojih političkih veza.  

„Većina sindikalnih lidera će napraviti karijere i obogatiti se, a većina članova sindikata će ostati bez posla.”

„Sindikat koji ne štiti radnike od gubitka posla (zato što to ne može ili ne želi) gubi svrhu postojanja, kao i poverenje postojećih i potencijalnih članova.“  

Ranka Savić kaže da je sada lako kriviti sindikalce. Ali stanje u sindikatima je samo odraz opšteg stanja u državi i društvu u doba tranzicije „sa svim boljkama koje tranzicija nosi“.

„Nemamo pristojno zdravstvo i školstvo, nemamo ni propisnu podelu vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu.“

„Sindikalizam u Srbiji je podelio sudbinu države i društva u kojima funkcioniše.“

 

Marija Janković je novinarka Večernjih novosti. Ovaj članak je nastao u okviru projekta Balkanske stipendije za izvrsnost u novinarstvu, uz podršku Fondacije ERSTE i Fondacije za otvoreno društvo, u saradnji sa Balkanskom istraživačkom mrežom.