Zašto me nije iznenadio slučaj Stefana Cvetkovića?

Najveće žrtve „nestanka“ novinara iz Bele Crkve zapravo će biti reporteri koji će tek tražiti pomoć zbog stvarno ugrožene bezbednosti, a čije će apele javnost posmatrati kroz prizmu ovog događaja

„Treba da se vidimo,“ rekao mi je Stefan Cvetković, kolega čije su novinarske metode bile nesvakidašnje i kog poznajem poslednjih deset godina, kada sam u 21.54 u sredu uveče odgovorio na propušteni poziv koji mi je on uputio minut ranije.

U narednih minut i šest sekundi, koliko je razgovor trajao, dogovorili smo se da se nađemo u Beogradu sutradan ujutru i da će me zvati kada stigne iz Bele Crkve.

Iako je zvučao kao da ima nešto važno da kaže, nije mi rekao zašto treba da se vidimo, šta je istraživao, šta je saznao, niti ko su mu izvori.

Do susreta nije došlo.

Nedugo nakon našeg telefonskog razgovora, njegov automobil „polo“ stanovnici Beogradske ulice u Beloj Crkvi videli su sa upaljenim svetlima i širom otvorenim vratima.

Niko ništa nije čuo ni video.

Nije bilo tragova borbe, ni drugih vozila.

Sutra ujutru prijavljen je njegov nestanak. Detalje poslednjeg razgovora sa Cvetkovićem prijavio sam policiji.

Policija je dva dana tragala za njim, da bi u petak u 15 časova predsednik Srbije Aleksandar Vučić saopštio da je Cvetković pronađen „živ i zdrav“ u širem reonu Bele Crkve.

Ovaj rasplet događaja me nije iznenadio. Ljudi sa kojima su naši novinari razgovarali u Beloj Crkvi rekli su da je već umeo da nestane i da očekuju da se svakog trenutka pojavi.

Novinar Stefan Cvetković je živ, ali najveća žrtva ovog događaja biće kredibilitet ionako narušenog srpskog novinarstva. Svaki sledeći put kada se neki od kolega nađe na udaru ili kada novinarska udruženja budu zvonila na uzbunu, ti apeli biće posmatrani kroz lupu i u senci ovog događaja.

„Nešto“ i „ništa“

Ko je Stefan Cvetković? Šta se krije iza ovog događaja? Kome on ide u prilog i kakve su posledice?

Stefana sam sticajem okolnosti upoznao pre desetak godina kada je objavio snimak lokalnog policajca kako šmrče kokain.

Narednih deset godina nisam sa njim bio u kontaktu ni jednom.

Nakon što sam u februaru za BIRN objavio tekst o Oliveru Ivanoviću, Cvetković, koji je radio na istraživanju o Ivanovićevom ubistvu, od tada me je ponekad zvao da mi kaže da ima „nešto“.

Često se ispostavljalo da je to „nešto“ zapravo „ništa.“

Naši razgovori često su bili zbunjujući. Govorio bi u nedovršenim rečenicama, o podacima do kojih pokušava da dođe, ponekad uopšte ne precizirajući o kakvim se informacijama radi.

Upravo zato mi ni poziv u sredu uveče nije bio posebno neobičan.

U jednom razgovoru spomenuo mi je da je na jednom od novinarskih seminara u Tirani došao u kontakt sa – kako mi je rekao - izvesnim izvorima koji su po njegovom mišljenju imali kredibilne informacije o Ivanovićevom ubistvu. Nije međutim nikada rekao ko bi i odakle ti izvori mogli da budu.

Neke od činjenica kojima je baratao bile su apsolutno istinite, ali uglavnom su to bili navodi koje je teško ili nemoguće proveriti i povezati u neku smislenu celinu.

Sa mnom je kontaktirao verujući da bismo organizacija kao što je BIRN i ja njegovom radu mogli da pružimo i vidljivost i kredibilitet i ozbiljnost.

„Nije isto kada nešto objavim ja ili kada to objavi BIRN,“ rekao mi je Cvetković pre nekoliko meseci.

I pored njegovih brojnih pokušaja, ni ja niti bilo ko iz BIRN-a nije hteo da objavi njegove informacije koje nisu bile potkrepljene dokazima.

Na licu mesta

Žandarmerija, helikopteri, psi tragači – tako je izgledala Bela Crkva u četvrtak i petak dok je policija tragala za Stefanom Cvetkovićem.

U razgovoru sa prijateljima novinara saznali smo da je on u sredu nešto posle 22 sata bio u kafiću u koji, inače, gotovo svakodnevno dolazi. Sa prijateljem je porazgovarao o vremenskoj nepogodi koja je tog dana pogodila Belu Crkvu, pričali su o tome gde je ručao toga dana i otišao brzo kući jer je bio umoran.

Nije se žalio, niti je izgledao kao da mu preti bilo kakva opasnost. Nakon toga, Cvetković je svratio i u obližnji lokal brze hrane, koji je u vlasništvu njegovog kuma. Potom je obišao još jednog poznanika koji živi u blizini.

I zatim odlučio da – nestane.

Oko 00.15 – 00.30, prijatelja BIRN-ovog sagovornika je probudio telefonski poziv koji je nagovestio da se Stefanu možda nešto dogodilo. Njega je pozvao policajac koji je prolazio Beogradskom ulicom i primetio Cvetkovićev automobil kojem su bila otvorena vrata i upaljen motor.

„Stefan je veliki šaljivdžija. Nada se da je po sredi neka njegova smicalica“, rekao nam je njegov prijatelj.

Istostavilo se da „smicalica“ nije bila nimalo smešna.

 
„Da sam hteo da živim bezbrižno, išao bih u pekare“, rekao mi je jednom prilikom.

Ova rečenica može da posluži kao dobar opis njegovog shvatanja novinarstva koje se pre moglo nazvati intervencijom, nego izveštavanjem.

Početkom februara 2018. poslao je snimke na kojima se vidi on kako na Kopaoniku krišom snima ljude poput Zvonka Veselinovića.

Nisam siguran šta je snimak trebalo da sugeriše, ali pretpostavljam da je želeo da mi pokaže kako prati i koliko je blizu čoveka za koga mnogi u Mitrovici tvrde da je na severu Kosova jedini zakon.

Kada smo se poslednji put sreli u Beogradu početkom juna 2018. godine, rekao je da je situacija jako ozbiljna i da ne bi bio začuđen da neko uđe u kafić u Kosovskoj ulici u kome smo sedeli i da puca na nas.

 „Ako ti u narednih nekoliko dana stigne neki video preko Fejsbuka od mene, skloni ga na sigurno,“ rekao mi je tada.

Nije ga poslao.