Ćerka i savetnik Velimira Ilića dobijali novac od firme njegovog kuma

Kontroverzni biznismen Srđan Adžemović preko svoje firme Betonjerka isplaćivao pozajmice porodici i saradniku ministra Velimira Ilića, a sa druge strane dobijao poslove sa javnim preduzećima

Objavljeno: 15-09-2014

Slika:

A od kuma... pozajmica

Srđan Adžemović (crna majica, naočare za sunce) i Velimir Ilić

Uprkos tome što je privatizovana kompanija Betonjerka iz Čačka pojedinih godina poslovala sa gubitkom, uplatila je najmanje 17 miliona dinara ljudima povezanim sa Velimirom Ilićem, ministrom bez portfelja u srpskoj vladi, zaduženim za vanredne situacije.

Tako je Betonjerka, koja je u vlasništvu Ilićevog kuma Srđana Adžemovića, pozajmila oko 16 miliona dinara kompaniji Omni Stock Veselina Sjekloće, nekadašnjeg Ilićevog savetnika u Ministarstvu građevinarstva i urbanizma, pokazuje dokumentacija do koje je došao Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS). 

Prema podacima o poslovanju Betonjerke za 2009. godinu, Sjekloća je bio član Upravnog odbora ovog preduzeća. Pozajmica koju dobija pojavljuje se u finansijskom izveštaju Betonjerke za 2011. Kasnije, nakon što je Velimir Ilić postao ministar u Ministarstvu za građevinarstvo i urbanizam 2012, imenovao je Sjekloću za savetnika.

Dug Sjekloćine firme prema Betonjerki na osnovu pozajmice navodi se i u poslednjem finansijskom izveštaju za 2013. godinu objavljenom na sajtu Agencije za privredne registre. Sjekloća nije želeo da odgovori da li je ova pozajmica vraćena.

„Ti podaci su poslovna tajna i sugurno ne postoje na Internetu“, rekao je on za CINS.

Pored Sjekloće, pozajmicu od Adžemovića dobila je i Natalija Rakićević, ćerka Velimira Ilića. Njena firma Vinijum je 2010, u godini kada je osnovana prema podacima APR-a, imala pozajmicu od Adžemovićeve Betonjerke od oko dva miliona dinara, a prema finansijskom izveštaju za prošlu godinu, taj dug je iznosio 1,2 miliona dinara. Ona je za Kurir, koji je nedavno objavio podatke o ovoj transakciji, izjavila da je pozajmica uredno vraćena. 

S druge strane, od privatizacije do danas, Adžemović je na račun svoje firme dobio ne manje od 25 miliona dinara od javnih preduzeća i institucija sa kojima je njegova firma sklapala poslove, pokazuju podaci Uprave za trezor. 

Među tim poslovima je i sanacija oštećenog mosta u Milićevcima, nadomak Čačka, za koji je 2012. sklopljen ugovor sa javnim preduzećem Gradac vredan oko 2,5 miliona dinara. Sklopili su ga Srđan Adžemović i Vojislav Ilić, rođeni brat ministra Velimira Ilića, u to vreme direktor JP Gradac, a danas gradonačelnik Čačka.

„Niko ništa nije radio da bi se nekom nameštalo. Sve je rađeno po zakonu“, kaže Vojislav Ilić za CINS.

Betonjerka je prema dokumentaciji koju posedujemo učestvovala u renoviranju objekata vojske za Ministarstvo odbrane. Radila je poslove i sa Sportskim centrom Mladost u Čačku, Direkcijom za uređenje i izgradnju opštine Lajkovac i mesnom zajednicom Trnava. Učestvovali su i u izgradnji crkve u selu Prijevor.

Srđan Adžemović zvani Adžem je u policijskim beleškama opisan kao osoba koja je bila bliska „Zvezdarskoj grupi“. Ovaj kriminalni klan bio je uključen u trgovinu drogom, ubistva, iznudu. Šefa grupe Sredoja Šljukića Šljuku, ubili su pripadnici Zemunskog klana septembra 2002. godine. Adžemović je, zajedno sa Šljukićem kojeg su 2002. ubili pripadnici Zemunskog klana, učestvovao u pucnjavi 1994. godine u kojoj je stradala dvadesetogodišnja devojka (videti okvir).

Adžemović je javnosti takođe poznat i kao bivši suprug narodne poslanice  sa liste Ilićeve stranke Nova Srbija Nevene Adžemović.

Prema fotografijama i video zapisima, Adžemović se nalazio u društvu Velimira lića na velikom broju skupova koje je organizovala njegova stranka. U javnosti se pretpostavljalo da mu je on telohranitelj, ali je Velimir Ilić u medijima to više puta negirao navodeći da mu je Adžemović kum.

Iz kabineta Velimira Ilića rekli su nam da ministar ne želi da razgovara o slučaju Betonjerke. Adžemović takođe nije želeo da govori za CINS.

Kako je Adžemović kupio Betonjerku

Sedište Betonjerke je u Čačku, rodnom gradu ministra Ilića. Sam Ilić je radio u ovom preduzeću tokom osamdesetih godina, kada je bio sekretar Osnovne organizacije Saveza komunista i tehnologBetonjerke.

Kompanija proizvodi beton za građevinu, cevi, šahte i učestvovala je u izgradnji desetina mostova, industrijskih, stambenih, sportskih, kulturnih i drugih objekata.

Privatizovana je 2006. godine. Ilićev kum Srđan Adžemović pobedio je konkurenciju na javnoj aukciji, kada je kupio 70 odsto vlasništva Betonjerke za 186 miliona dinara.

Iako je Adžemovićeva Betonjerka uspela da sklоpi različite poslove, ona je imala i finansijske padove. U 2010. beleži gubitak od 10 miliona dinara, a prema poslednjim finansijskim izveštajima, posluje u plusu sa prihodima od oko 150 miliona dinara.

Radnici Betonjerke koje je novinarka CINS-a intervjuisala, žale se na smanjenje i kašnjenje plata, kao i na drastično manji obim posla.

„Nekada je bilo posla i plate nisu kasnile“, kaže Radojica Marković, nekadašnji predsednik sindikata koji 38 godina radi u ovom preduzeću. „Sada je obim posla smanjen, plate nam kasne, a mi nemamo kome da se žalimo.“ 



Radnici u martu prošle godine podnose krivičnu prijavu protiv Adžemovića i bivšeg direktora Betonjerke Radoša Vasilića, nezadovoljni rukovođenjem i načinom na koji je preduzeće privatizovano. 

Od prošle godine, prema rečima Radojice Markovića, niko od malih akcionara ni ne odlazi na sednice Skupštine akcionara: „Svi smo digli ruke jer nas niko ne pita“.

Adžemović je tokom kupovine Betonjerke imao problema sa Agencijom za privatizaciju, koja je tvrdila da nije poštovao odredbe privatizacionog ugovora. Naime, on je na ime obavezne investicije u kupljenu firmu uložio automobil BMW vredan nešto više od tri miliona dinara i deo nelegalizovane zgrade na Zvezdari, čija je vrednost procenjena na oko 13 miliona dinara. 

Agencija nije želela da odobri da se deo nelegalizovanog objekta prihvati kao investicija i zahtevala je od Adžemovića da je legalizuje.

Nakon konsultacija sa Ministarstvom finansija i privrede, Agencija donosi odluku da tu investiciju ipak prihvati. Ovaj objekat, koji su izgradili Adžemović i firma Company Djapa (takođe dobila pozajmicu od oko četiri miliona dinara odBetonjerke) do danas nije legalizovan.

Adžemović je 2010. godine podneo zahtev za legalizaciju, ali mu je Sekretarijat za poslove legalizacije Beograda u nekoliko navrata tražio da zahtev dopuni, poslednji put u aprilu ove godine.

Privatizaciju Betonjerke ispitivala je i čačanska policija, pokazuje dokumentacija koju poseduje CINS.

Odeljenje kriminalističke policije u Čačku u februaru prošle godine tražilo je od Agencije za privatizaciju informacije o vlasničkoj transformaciji, kao i o tome da li su ispunjene sve obaveze iz ugovora o prodaji preduzeća.

Prema informacijama do kojih je došao CINS, istragа je okončana, a policija nije pronašla nikakave nepravilnosti.

Adžemović i Šljukić u oružanom obračunu

Adžemović je bio u društvu Šljukića kada su na njega pucali 30. maja 1994. godine u Sportskom društvu „Voždovac“. Prema optužnici, na Šljukića je pucao Branko Grebenarević, ali je promašio nakon što je Šljukić uspeo da mu odgurne ruku. Zatim, na Šljukića puca Nemanja Ristić koji pogađa naslon fotelje na kojoj je sedeo. Dok su odlazili, obojica su pucali na Adžemovića koji im je uzvratio sa nekoliko hitaca. U ovom obračunu nastradala je dvadesetogodišnja Tatjana Nikolić.

Svi sem Šljukića su bili optuženi, ali tužilaštvo na kraju odustalo od optužnice. Grebenarević je ubijen 1996, a Ristić je oslobođen 2012. godine. Protiv Adžemovića je postupak obustavljen 2000. godine jer je javni tužilac odustao od krivičnog gonjenja.

Adžemović je na sudu priznao da je učestvovao u pucnjavi i napomenuo da je dobro poznavao Grebenarevića i Ristića sa kojima nije bio u sukobu: „I Šljukića poznajem dobro i ni sa kim nisam bio u sukobu. Do tog dana smo svi trenirali u tom klubu“, izjavio je Adžemović na glavnom pretresu.

Adžemović je u avgustu ove godine, prema pisanju Blica, uhapšen na Zvezdari jer je nelegalno nosio oružje.

 

Ovaj tekst deo je zajedničkog projekta BIRN-a i CINS-a, u okviru programa “Jačanje medijske slobode u Srbiji” koji finansira Evropska unija. Stavovi izrečeni u tekstu predstavljaju stavove autora i ne oslikavaju stavove EU