Kroz račun za struju plaćaćemo političare i sumnjive investitore

U ime obnovljive energije, građani će kroz veće račune za struju 12 godina plaćati subvencije investitorima u mini hidroelektrane, ali je država propustila da proveri kome je sve dodelila lokacije za izgradnju

Od 120 kompanija kojima je omogućeno da izgrade mini hidroelektrane i postanu povlašćeni proizvođači struje, neke su u sukobu sa zakonom, neke imaju skriveno vlasništvo u of-šor zonama, a neki vlasnici su u potencijalnom sukobu interesa, jer su istovremeno i lokalni političari, pokazuje istraživanje Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS).

Ovo je posledica nepotpunih provera i nedovoljno preciznih uslova javnih poziva koje je prošle godine u dva navrata raspisalo tadašnje Ministarstvo energetike, razvoja i zaštite životne sredine, pokazuje uvid u konkursnu dokumentaciju.

U nameri da obezbedi struju iz obnovljivih izvora i tako pokuša da dosegne kvotu koju joj nameću potpisani međunarodni ugovori, Ministarstvo je formiralo Komisiju za utvrđivanje vrednosti podnetih prijava potencijalnih investitora.

Dejan Trifunović, bivši pomoćnik ministra energetike i predsednik komisije u dva javna poziva, kaže da je, ukoliko je došlo do propusta, za to odgovoran predstavnik Bezbednosno-informativne agencije (BIA), koji je kao konsultant povremeno učestvovao u njenom radu, ali nije imao obavezu da proveri svaku kompaniju:

"On je imao uvid u tu bazu podataka i mogao je po svom nahođenju i kada se komisiji nešto učini problematično da proveri".

Dejan Trifunović

BIA potvrđuje da je njihov službenik učestvovao u radu Sekretarijata Komisije, ali odbija da dalje komentariše, upućujući novinare CINS-a na nadležno resorno ministarstvo.

Iz Ministarstva energetike, uprkos višenedeljnim pokušajima CINS-a, takođe nisu pristali na razgovor, navodeći da njihovi službenici nemaju vremena.

CINS je napravio bazu podataka o malim hidroelektranama koja prvi put na jednom mestu pokazuje sve lokacije na kojima će se one graditi ili su već izgrađene i stekle su status povlašćenog proizvođača. Baza sadrži i podatke o tome koja su preduzeća i iz kojih država dobila lokacije u Srbiji kao i o trenutnom statusu lokacija, odnosno fazi u kojoj se nalazi izgradnja.

Na dva javna poziva ukupno 120 investitora su dobila 293 lokacije - ni na jednoj elektrana još nije izgrađena. Gotovo trećina lokacija pripala je preduzećima iz inostranstva ili konzorcijumima inostranih i domaćih preduzeća.

Subvencije za povlašćene proizvođače električne energije platiće građani, čiji su računi već od marta 2013. godine uvećani i sada u proseku iznose dodatnih 30 do 40 dinara mesečno.

Taj iznos će rasti zajedno sa brojem izgrađenih mini hidroelektrana pa se očekuje da račun za struju 2020. godine bude veći za oko 400 dinara mesečno.

Rade Đurić iz Transparentnosti Srbija kaže da prema onome u šta je imao uvid, sam način rada Komisije nije najbolje i najdetaljnije uređen, a pozivi nisu dovoljno precizni i jasni: "Postavljena pravila dovela su do toga da poslove dobijaju ili su mogli dobiti i oni koji nisu najispravniji prema zahtevima poslovanja u Srbiji, sa sumnjama u preklapanje privatnih i javnih interesa, ili sa drugim interesima suprotno pozitivnim propisima".

Račun za struju

Javni pozivi, provera izostala

Srbija se obavezala Energetskoj zajednici da će do 2020. godine ispuniti kvotu od 27 posto potrošnje iz obnovljivih izvora energije - trenutno ona iznosi oko 21 posto. Vlasti planiraju da izgradnjom nekoliko stotina novih mini hidroelektrana smanje procenat razlike.

Dodela lokacija bila je u nadležnosti države i išla preko javnih poziva, jer investitori izborom dobijaju mogućnost za povlašćeni status. Još je 2009. godine određena subvencija za obnovljivu energiju - sva preduzeća koja izgrade elektrane i od Ministarstva energetike dobiju status povlašćenog proizvođača 12 godina će imati garanciju da će država od njih kupovati struju po višim cenama.

Prvi poziv za dodelu lokacija, raspisan je u februaru 2013. godine i na njemu je 90 investitora dobilo 212 lokacija. Drugi poziv raspisan je u decembru iste godine i po njegovom okončanju 40 preduzeća je dobilo 81 lokaciju. Neka od preduzeća lokacije su dobijala na oba poziva tako da je njihov ukupan broj – 120.

Tokom javnih poziva investitori su se mogli prijaviti za veći broj lokacija, a o tome koja će lokacija pripasti kome odlučivala je Komisija Ministarstva energetike u kojoj su osim članova iz tog ministarstva učestvovali predstavnici Privredne komore Srbije, SIEPA-e, predstavnici lokalnih zajednica, Stalne konferencije gradova i opština i ministarstava poljoprivrede, građevinarstva i regionalnog razvoja.

Komisija je imala svoje stručno telo – Sekretarijat – sastavljen od predstavnika Ministarstva energetike, grupacije Svetske banke i BIA-e, koji je, prema saopštenju Ministarstva nakon objavljivanja rezultata prvog konkursa, „preliminarno pregledao sve pristigle prijave i pružao tehničku pomoć u radu članovima Komisije“.

Istraživanje CINS-a pokazuje da provere nisu bile sistematične, predstavnici lokalnih zajednica nisu obavestili Komisiju da su preduzeća u vlasništvu lokalnih političara dobila lokacije, a neki članovi Sekretarijata, poput predstavnika Svetske banke, čak nisu ni učestvovali u radu, iako se to navodi u zvaničnim dokumentima koja se odnose na prvi poziv.

Tako predstavnik grupacije Svetske banke kaže da su bili pozvani da učestvuju, ali su to odbili zbog drugih obaveza, te da im nije jasno zašto je Ministarstvo zadržalo njihova imena na spisku članova.

Lokacije - lokalnim funkcionerima

Provere su zakazale u slučaju tri firme u vlasništvu lokalnih političara iz Raške, Surdulice i Ivanjice. Svaki od njih dobio je po jednu lokaciju i našao se u potencijalnom sukobu interesa.

Za ovaj propust Dejan Trifunović krivi opet BIA-u i predstavnike lokalne samouprave u Komisiji, dok Rade Đurić iz Transparentnosti upozorava da bi „ovakvim izborom lokalni političari u startu mogli dobiti prednost nad ostalim investitorima, jer posao izgradnje često podrazumeva veliku borbu sa papirologijom, gde lokalni organi vlasti igraju značajnu ulogu” i dodaje da sama mogućnost uticaja funkcionera na ceo proces mora biti ispitana.

Dodatno, Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije predviđa da su firme u vlasništvu funkcionera dužne da obaveste Agenciju o svakom poslu koji sklapaju sa državom.

Agencija za borbu protiv korupcije u zvaničnom odgovoru CINS-u navodi da nije bila obaveštena o tome, iako su trojica investitora u trenutku dobijanja lokacija bili lokalni funkcioneri u opštinama gde su njihova preduzeća dobila lokacije.

U vreme trajanja prvog javnog poziva Radenko Cvetić iz Srpske radikalne stranke je predsedavao Skupštinom opštine Raška, a Novica Tončev, iz Socijalističke partije Srbije, bio je predsednik opštine Surdulica. Tončev je vlasnik firme Tončev gradnja, dok je Cvetić vlasnik 50 posto preduzeća Hidro Zum iz Raške.

Političari sa kojima je CINS razgovarao kažu da nisu u boljem položaju u odnosu na ostale investitore i da kao lokalni funkcioneri nemaju privilegije.

„Nikakve privilegije nisam tražio, niti sam urgirao“, kaže Novica Tončev koji je sada predsednik Skupštine opštine Surdulica. On objašnjava da i on kao investitor ima problema sa nerešenim imovinsko-pravnim odnosima na lokaciji.

Trenutno u Srbiji 44 mini hidroelektrane imaju status povlašćenog proizvođača električne energije. Sve su dobile taj status mimo javnih poziva za dodelu lokacija koje je Ministarstvo energetike raspisalo tokom 2013. godine. Zainteresovana preduzeća mogla su za lokacije aplicirati pre javnih poziva, a ta mogućnost postoji i danas – za lokacije koje nisu iskorišćene.

Tončev gradnja je Agenciji prijavila da će učestvovati na konkursu, ali ne i da su dobili lokaciju.

Jedna od ranije izgrađenih malih hidroelektrana

Dragan Zarić, odbornik vladajuće liste građana Milomir Zorić u Skupštini opštine Ivanjica takođe gradi mini hidroelektranu. Novinarima CINS-a je rekao da se za to odlučio kako bi strujom snabdevao svoje drugo preduzeće koje se bavi preradom drveta, a višak energije bi prodavao državi. Dodaje da nije imao olakšice pri dobijanju dokumentacije, iako učestvuje u lokalnoj vlasti.

Đurić iz Transparentnosti kaže da bi u ovakvim kapitalnim postupcima pozivom trebalo da se postave pravila koja uređuju potencijalne sukobe interesa: "Suština leži u tome da samim pozivom i pravilima učešća treba da se spreči bilo kakav mogući uticaj u odnosu između dobitnika poslova, lokalnih vlasti, Komisije i preduzeća koja su učestvovala. Smatram da je to moglo i bolje da se učini".

Pod istragom ili u of-šor zoni

Najmanje dva izabrana preduzeća ili njihovi rukovodioci bili su pod istragom kada su dobili lokacije za izgradnju malih hidroelektrana.

Preduzeće Ozon-Gradnja iz Novog Sada dobilo je ukupno pet lokacija za gradnju malih hidroelektrana na dva javna poziva. Firma se spominje u optužnici koja je 2007. godine podignuta protiv Zoltana Bunjika, bivšeg sekretara Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje i kulturu. Suđenje u tom procesu još traje. Bunjik je navodno po višim cenama dodeljivao poslove popravke škola firmi Ozon-Gradnja i tako ostvario nezakonitu novčanu korist za sebe i dobavljača.

Dragan Novosel, vlasnik Ozon-Gradnje, nije želeo da sa novinarima CINS-a razgovara na ovu temu.

Preduzeće Mineco iz Londona pod kontrolom istoimenog preduzeća registrovanog u of-šor zoni - švajcarskom kantonu Zug - na drugom javnom pozivu je dobilo četiri lokacije za gradnju mini hidroelektrana.

Dimitrije Aksentijević i Aleksandar Andrejević pod istragom su u Rumuniji od 2012. godine, zbog sumnje da su kao čelni ljudi Mineca učestvovali u podmićivanju sudije. Istraga je još u toku.

Mineco je učestvovao u privatizaciji nekoliko preduzeća u Srbiji, kao što su Navip i Fidelinka, koja su kasnije upala u finansijske probleme. Policija je u 2011. godini hapsila dva direktora beogradskog Mineca, zbog sumnje da su organizovali da Mineco kupi Navipov poslovni prostor u Beogradu za jednu trećinu njegove stvarne vrednosti. Ovaj slučaj je još u fazi istrage, potvđeno je CINS-u u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu.

U pisanom odgovoru CINS-u iz Mineca navode da nisu imali usmenu komunikaciju sa Ministarstvom i dodaju: “Mineco nikakve zgrade nije kupio za trećinu tržišne cene. Svi bivši i sadašnji zaposleni Mineca su dostupni istražnim i sudskim organima".

Predsednik Komisije Dejan Trifunović, koji je posle martovskih izbora prešao u Ministarstvo saobraćaja, bio je iznenađen kada su mu novinari CINS-a rekli da su među preduzećima koja su dobila lokacije bila i ona koja su predmet istraga.

U samim javnim pozivima nije striktno navedeno da se protiv investitora ne sme voditi istraga ili postupak, ali Trifunović objašnjava da je uloga BIA-e bila upravo da signalizira ovakve stvari.

Prilikom dodele lokacija investitorima, oni su potpisivali memorandume sa Ministarstvom energetike i lokalnom samoupravom na kojoj se lokacija nalazi, kako bi bila obezbeđena saradnja svih nivoa i elektrane bile brže izgrađene. Ipak, Ministarstvo je u septembru ove godine oduzelo čak trećinu lokacija prvobitnim dobitnicima, navodeći kao razlog probijanje rokova za prikupljanje potrebne dokumentacije.

Ministarstvo je tada saopštilo da će lokacije pripasti drugorangiranim preduzećima na javnim pozivima, ali posle toga se nije oglašavalo po ovom pitanju. Neki od prvobitnih investitora koje je CINS kontaktirao kažu da ih niko nije obavestio da su ostali bez lokacije

"Ovo je isto (bila) idealna prilika da se neki novac opere. O tome se radi. Zato su oni između ostalog i bili tu", kaže Trifunović i dodaje da je BIA trebalo da proveri i preduzeća registrovana u of-šor zonama.

Iako bi se moglo očekivati da se u javnim pozivima, čiji rezultati vode ka povlašćenom položaju, insistira na transparentnom vlasništvu, uslovi konkursa to nisu predvideli.

Tako je za pet kompanija, kojima je Ministarstvo energetike dodelilo 14 lokacija krajnje vlasništvo, ili deo vlasništva skriveno u nekoj od of-šor zona - Kipar, Lihtenštajn ili Švajcarska.

CINS-ovo istraživanje pokazuje da su dve domaće firme - Hydropol RS i Small Hydropower Systems - nezavisno jedna od druge učestvovale na konkursu, ali iza njih se nalaze isti krajnji većinski vlasnici: preduzeća sa Kipra čiji su osnivači isti kiparski državljani.

Osim toga, preduzeća koja stoje iza njih su u kiparskom registru osnovana na isti dan, jedno za drugim.

Hydropol RS je dobio tri, a Small Hydropower Systems dve lokacije.

Ivan Đokić, zastupnik i manjinski vlasnik preduzeća Small Hydropower Systems kaže da nisu pokušali prikriti vlasništvo i da je način na koji posluju odluka većinskog vlasnika. Dodaje da je teško početi sa gradnjom, jer institucije sporo odgovaraju na zahteve investitora.

Još dva konzorcijuma koji u svom sastavu imaju firme registrovane u of-šor zoni, na Kipru i u Lihtenštajnu, dobila su ukupno pet lokacija.

Đurić iz Transparentnosti kaže da nije nužno problematično to što su preduzeća registrovana u of-šor zonama jer je to alternativa domaćih privrednika politici oporezivanja: "Ipak, možda je trebalo vršiti i dodatne provere tih firmi zbog potencijalnog sukoba interesa, kriminalne pozadine ili potencijalnog stvaranja monopola."

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta “Jačanje medijske slobode u Srbiji” koji finansira Evropska unija, uz podršku NED-a. Stavovi izrečeni u tekstu predstavljaju stavove autora i ne oslikavaju stavove EU niti drugih donatora.