Milostinja umesto javnog interesa

Iako je proklamovao javni interes kao osnovni cilj, konkurs Ministarstva kulture i informisanja za sufinansiranje medijskih projekata, i ove godine je prevashodno shvaćen kao sredstvo za spasavanje mnogobrojnih medija od finansijske propasti, jedna je od zamerki novinara i medijskih eksperata na rezultate nedavno završenog konkursa

Novca je ove godine bilo više nego prošle, a povećao se i broj odobrenih projekata. Na konkursu je podeljen 121 milion dinara (oko milion evra) budžetskog novca za sufinansiranje čak 161 projekta. Brojni projekti dobili su tek par stotina hiljada dinara, a bilo je i onih koji su dobili manje od 100 hiljada. Da li se davanjem male pomoći tako velikom broju medija, može ostvariti glavni cilj konkursa - javni interes građana Srbije, ili je taj njihov novac samo „veštačko disanje“ za finansijski iscrpljene medije? 

Odgovore na ta i brojna druga otvorena pitanja, BIRN je potražio u razgovoru sa medijskim stručnjacima i kolegama koje su ove godine odlučivale o tome kojim projektima i medijima treba dodeliti novac građana Srbije. 

Sagovornici BIRN-a se slažu da ove godine možda nije sve urađeno na najbolji način i da u budućnosti treba raditi na poboljšanju procesa.

Među primedbama se izdvajaju i one koje se odnose na preširoko definisanje javnog interesa, koji za novac koji su dobili, mediji treba da ostvare. Osim sužavanja broja tema i strožih uslova za prijavu kandidata, predlaže se i da se budućim konkursom pooštre kriterijumi za ocenu projekata, a pored limitiranja najvišeg iznosa, prema nekim predlozima, to bi trebalo učiniti i sa najnižim iznosom odobrenih sredstava.

Kontrola realizacije projekata, predstavlja još jedan problem. Dosadašnja praksa i aktuelno stanje u Ministarstvu kulture i informisanja pokazuje da ono nema dovoljno ljudi koji bi mogli da izvrše evaluaciju i utvrde da li je novac građana potrošen na pravi način.

Na kraju, ali svakako ne najmanje važna, jeste nedovoljna transparentnost konkursa, zbog čega je teško reći da li su novac zaista dobili najbolji projekti. Naime, na internet stranici Ministarstva kulture i informisanja dostupni su samo podaci o preduzeću koje je osnivač konkretnog medija, (ne naziv medija), zatim naziv projekta, bez opisa (iz čega se ne može zaključiti ništa o njegovom kvalitetu), kategorija medija i iznos koji je za projekat odobren.  

Zaključak je da je ove godine konkursom zadovoljena forma. Zbog nabrojanih nedostataka, nema garancije da će građani za novac koji su ove godine odvojili za medije, od njih dobiti ono što im je zagarntovano Ustavom, a to je pravo na istinito, potpuno i blagovremeno informisanje o pitanjima od javnog značaja.

Socijalna pomoć umesto javnog interesa

Na ovogodišnjem konkursu Ministarstva kulture i informisanja, novac za sufinansiranje, u kategoriji produkcija, elektronskih (internet, radio i televizija) i štampanih medija, dobio je ukupno 161 projekat. Ti projekti podelili su 121 milion dinara, što je tri puta više u odnosu na prošlu godinu. Prošle godine, novac je dobilo 106 projekata, pa je prosečan iznos po projektu bio oko 377.000 dinara (približno 3.300 eura).

Iako je ove godine taj iznos gotovo udvostručen, treba reći da je iznose manje od prosečnih 744.000 dinara, dobilo čak 108 projekata. Od preostala 53 projekta, 15 je dobilo manje od milion dinara. Maksimalan iznos od 7,5 miliona nije dodeljen nikome, a projekat koji je dobio najviše sredstava je projekat Produkcijske grupe Mreža - 4.278.000 dinara. Čak 46 projekta dobilo je manje od 400.000 dinara, a najniži dodeljeni iznos je svega 72.000 dinara.

O tome da li će ovakvom raspodelom sredstava biti ispunjen cilj konkursa i da li se sa 100 hiljada dinara može ostvariti projekat od javnog interesa, mišljenja novinara se razlikuju.

Donacija kao dobitak na lotou

Na ovogodišnjem Konkursu za sufinansiranje medija, najmanji iznos, od svega 72.000 dinara, dobio je web portal Glas Opova. Za njih je, kako u razgovoru za BIRN kaže Čeda Vučković, član istoimenog udruženja u čijem je vlasništvu portal, i ovaj mali iznos izuzetno značajan.

„S jedne strane, to su mala sredstva. Ali, opština Opovo je jedna od najmanjih opština ne samo u Vojvodini, nego u Srbiji, ima samo jedno javno glasilo u opštini i stvarno funkcionišemo pomoću štapa i kanapa, i onda nam je svaka donacija i sponzorstvo kao loto da smo dobili“, kaže Vučković.

On objašnjava da se projekat „Briga o deci – najveća briga“, sastoji od šest reportaža koje će se baviti temama kao što su bezbednost dece u saobraćaju, deca i sport, deca i priroda. Vučković kaže da su od Ministarstva dobili koliko su i tražili, kao i da za realizaciju projekta koriste i sopstvena sredstva. Stiče se, međutim, utisak da je ključ opstanka takvih projekata, neadekvatno plaćen rad novinara.

„Ja mislim da mi šest-sedam hiljada platimo honorar novinaru i isto toliko fotoreporteru, to je mesečno plaćanje, a za jedan mesec se urade dve-tri reportaže. E sad naravno, to su honorari smešni, ali bolje išta nego ništa, drugačije ne može“, smatra Vučković.

I za Ivana Janjića, suvlasnika Radija D iz Lučana čiji je projekat „Mojih 5 minuta“ dobio 100.000 dinara, kaže da su za taj radio, to značajna sredstva .

„U našoj situaciji, ta sredstva koja smo dobili nam itekako znače i zadovoljni smo time. Mi smo, naravno, tražili više, ali samim tim smo smanjili i broj emitovanja i sve druge troškove. Bilo je planirano 30 emisija, oko 400.000 dinara ukupno, s tim što je 25 odsto naše učešće, a odobrena nam je otprilike jedna trećina. Samim tim smo jednu trećinu smanjili broj emitovanja. Imaćemo 10-12 emisija, a trajanje jedne je 45 minuta“, kaže Janjić.

On objašnjava da je reč o emisiji o mladima i za mlade, koja je opštini više nego potrebna.

Vukašin Obradović iz Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), koji je na minulom konkursu bio član Komisije za unapređenje profesionalnih i etičkih standarda u oblasti medija kaže da je najozbiljnija zamerka ovogodišnjem konkursu upravo njegov socijalni karakter, koji se ogleda u broju medija koji su dobili pomoć i visini sredstava koja su im dodeljena.

„Mi moramo da promenimo pogled na stvari. Ovo nisu sredstva za preživljavanje i finansiranje svakodnevnih potreba medija, već su to sredstva građana Srbije koja treba da posluže za javni interes“, upozorava Obradović i dodaje da je iz razgovora sa članovima komisija saznao da sam kvalitet projekata nije bio na željenom nivou koji bi omogućio da se ostvari osnovna svrha konkursa.

Navode o socijalnom karakteru konkursa odbacuje novinar Aleksandar Timofejev, koji je ocenijvao projekte u kategoriji elektronskih medija. On tvrdi da takve ocene, kada je o njegovoj komisiji reč, nisu tačne.

„Mi smo imali nekoliko kriterijuma. Gledali smo, pre svega, da ispunjava javni interes, da bude izvodljiv. Jer, bilo je projekata koji su zvučali vrlo lepo, ali su bili na nivou toga da to teško može da se izvede“, kaže Timofejev.

U sličnom tonu o radu svoje komisije, govori i Đorđe Vlajić, glavni i odgovorni urednik Prvog programa Radio Beograda, koji je bio član komisije za sufinansiranje projekata u kategoriji štampanih medija.

„Ono čime smo se isključivo rukovodili je kvalitet ponude i kredibilnost onih koji su podneli zahtev za sufinansiranje i sadržaj javnog interesa u tom projektu. Nije bilo nikakvih sporova, i sve odluke su jednoglasno donesene. Pet kredibilnih ljudi je odlučivalo, što znači da je postojala neka mera saglasnosti i prepoznavanja javnog interesa“, kaže Vlajić. 

Za razliku od NUNS-a u kojem se kao problem potencira socijalni karakter konkursa, iz Udurženja novinara Srbije (UNS), inače tradicionalnog oponenta NUNS-a, kao glavni problem izdvajaju, kako kažu, bliskost članova komisija sa pojedinim medijima. 

Dragana Bjelica, šefica Centra za obrazovanje Udruženja novinara Srbije (UNS) i članica komisije za sufinansiranje projekata u kategoriji produkcija, smatra da je ta komisija  bila pristrasna kod odlučivanja o pojedinim predlagačima.

 

„Ministarstvo se odlučilo da u komisiju izabere kandidata Poverenika za informacije od javnog značaja Nadeždu Gaće, urednicu i vlasnicu Novog magazina, koja je kao nekadašnja predsednica NUNS-a odlučivala o projektima NUNS-a i njegove firme Medija centar. Da li je imala kritičku distancu. Nije. Predsednik komisije za sufinansiranje produkcija, Dinko Gruhonjić, je dopisnik Bete i on je odlučivao o projektu koji je podnela Beta. O takvim izazovima i njihovom prevazilaženju se ubuduće mora više voditi računa“, kaže Bjelica.

Predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) Dinko Gruhonjić, koji je bio na čelu komisije u kategoriji produkcija kaže da ti navodi apsolutno nisu tačni.

„U komisiji kojom sam ja predsedavao, postojao je dogovor da se svako ko je u sukobu interesa o kojem priča koleginica Bjelica, izuzme iz glasanja. Dakle, mogu da posvedočim da smo se zaista i pridržavali tih pravila. Apsolutno je tako bilo i u ova dva slučaja“, kaže Gruhonjić.

On dodaje da su se ovoga puta upravo ocenjivali projekti, a ne mediji iz kojih projekti dolaze i ocenjuje da su mediji ove godine slali mnogo kvalitetnije projekte nego prošle godine.

„Ja ne bežim ni od kakvih kritika ukoliko ih ima i ukoliko su na mestu. A ukoliko neko od članova komisija želi da se dodvori medijima koji nisu dobili novac tako što će optuživati druge članove komisija da su bili pristrasni, u najmanju ruku mislim da to nije korektno, tim pre što smo mi kao medijska koalicija, hteo bih na to da podsetim koleginicu iz UNS-a, zajednički predlagali kandidate za komisije i imali apsolutni konsenzus oko tih kandidata“, zaključuje Gruhonjić.

I predsednik Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM), Milorad Tadić, koji je sa Bjelicom takođe bio u istoj komisiji, tvrdi da je za rad te komisije bilo ključno da projekat ima određeni kvalitet, određenu težinu, i da postoji određeno iskustvo u realizaciji sličnih projekata u prošlosti.

„Gledalo se pre svega koliko projekat zadovoljava projektne zadatke i onda oni projekti koji su najbolje napisani i čije su medijske kuće itekako poznate po realizaciji takvih projekata, te medijske kuće su i dobile sredstva“, tvrdi Tadić.

Jovanka Matić: Projektno finansiranje je za medije pitanje opstanka

Dok novinari sa kojima smo razgovarali uglavnom tvrde da su svoj deo posla u komisijama dobro obavili, ekspertkinja za medije i naučna saradnica Instituta društvenih nauka Jovanka Matić ocenjuje za BIRN da se čini da još uvek postoji shvatanje da je cilj projektnog finansiranja da pomogne medijima u teškoj ekonomskoj situaciji, a ne da omogući bolje informisanje građana.

“Projektno finansiranje medija je počelo u veoma nepovoljnoj ekonomskoj situaciji. To je glavni razlog što ono ne postiže očekivane rezultate. Dobiti grant za finansiranje projekta je za medije pitanje opstanka”, kaže Jovanka Matić.

Ona ističe da u medijskoj zajednici postoji saglasnost da je broj medija preveliki u odnosu na raspoložive finansijske izvore i da bi svi voleli da se broj medija smanji, ali da njihov medij ne bude taj koji će nestati i da oni nemaju odgovornost za to smanjenje.

“Naša tradicija usmerava novinare na delovanje u okviru insitutucija, a ne na okupljanje oko ideja i projekata zasnovanih na njima. Projektno finansiranje će pomoći većem pluralizmu medijskih sadržaja tek kada se njime bude nagrađivao kvalitet ideje u korist javnog interesa, a ne produženje života medija za jednu godinu”, zaključuje Jovanka Matić.

Netransparentni sadržaji projekata i „sužavanje“ javnog interesa

A kakvi su zaista projekti, i to ne samo oni koji su dobili sredstva, već i oni koji su ostali „ispod crte“, nije moguće prosuditi, jer se na sajtu Ministarstva kulture, uz naziv firme koja je aplicirala i dodeljenog iznosa, navodi samo naziv projekta, na osnovu čega se podrobna analiza ne može napraviti.  

Zbog toga je, smatraju novinari, neophodno da Minstarstvo na svom sajtu učini dostupnim sve projekte, jer je teško  naslutiti da li se, na primer, iza naslova „Natalitet: Sudbina brdskih sela u banatskoj ravnici“, „Dobar dan, kako ste“ ili „Ako mi se dogodi“, krije interes koji je od javnog značaja za građane Srbije.

Tim povodom novinar Dušan Mašić je u svom tekstu “Čije su naše pare” na sajtu cenzolovka.rs, između ostalog, napisao da je neophodno da se na zvaničnom portalu ministarstva, o projektima objave sve informacije:

“Okačite na sajt sve. I one koje ste podržali i one koje niste. Da vidimo ko će to i kako pomagati mladima, nezaposlenima, invalidima, ko će se boriti za zdraviju životnu sredinu, ili protiv korupcije… Da znamo ko će od naših para da radi u našem interesu. I koliko će to da nas košta”.

Ono što se, ipak, i na osnovu tako šturih informacija o projektima da zaključiti jeste to da je raspon tema širok i da nikakva selektivnost po njihovoj važnosti, nije napravljena. U konkursu raspisanom u februaru ove godine piše da je njegova namena, osim istinitog, nepristrasnog i potpunog informisanja, i zaštita i razvoj ljudskih prava i demokratije, zatim unapređivanje pravne i socijalne države, slobodan razvoj ličnosti i zaštita dece i mladih, razvoj kulturnog i umetničkog stvaralaštva, razvoj obrazovanja, uključujući i medijsku pismenost kao deo obrazovnog sistema, razvoj nauke, sporta i fizičke kulture, zaštita životne sredine i zdravlja ljudi, unapređivanje medijskog i novinarskog profesionalizma.

Da u ceo ovaj sistem treba uvesti izvesnu selektivnost, smatra Vukašin Obradović.

„Čini mi se da bi po ugledu na konkurs Evropske komisije, trebalo konkretizovati i suziti javni interes na određeni kompleks pitanja, koja bi bila u epicentru za određeni konkurs.“, kaže Obradović.

On dodaje da će druga stvar na kojoj će NUNS insistirati biti određivanje gornjeg i donjeg limita odobrenih sredstava.

Još oštrije uslove za učešće na konkursima, predlaže Dušan Mašić u svom tekstu „Čije su naše pare“. On primećuje da na proteklom konkursu, osim uslova da su učesnici upisani u APR i u registar medija, Ministarstvo nije postavilo nijedno drugo ograničenje. Zbog toga on predlaže da novac na ovom konkursu mogu da dobiju samo elektronski mediji registrovani na nacionalnom nivou, kao i projekti koji povezuju lokalne i regionalne medije u takvom broju da pokrivaju, recimo, više od 50 odsto populacije ili teritorije Srbije. Mašić smatra da bi stroži kriterijumi morali da postoje i u pogledu ispunjavanja obaveza prema državi, budući da mediji konkurišu za pare poreskih obveznika.

Da su promene potrebne, smatra i Milorad Tadić, predsednik ANEM-a.

„Mislim da treba da se podignu kvote u smislu da ne može da se dobije manji iznos od 2 miliona i da se zna ko su ti mediji koji konkurišu. Ne može medij koji ima dva zaposlena da konkuriše za bilo kakav projekat, ne može produkcija koja ne isplaćuje plate cele godine da konkuriše za novac iz budžeta ili da se pojavi produkcija koja tri godine unazad ništa nije snimila. Drugo, Ministarstvo treba da odredi četiri teme kao što to radi Evropska komisija“, smatra Tadić. On, međutim, ocenjuje da trenutno mnogo veći problemi postoje na loklanom nivou. 

„Imamo ogroman problem na lokalnom nivou gde su takođe velika sredstva. Čak mnogo veća nego ona koja dodeljuje Ministarstvo. Na lokalnom nivou nam se događa da se odluke komisije ponište od strane opštinskog veća, od strane nekog bahatog gradonačelnika i uopšte se ne uzima u obzir ono što je odlučila komisija“, kaže Tadić.

Sudeći po reakcijama koje smo zabeležili, jedinstva unutar profesije, ni po ovom pitanju, za sada, nema. Dok Aleksandar Timofejev kaže da je ograničavanje donjeg limita odobrenog iznosa ispod kojeg se ne može ići, nešto o čemu bi se moglo razmišljati, Đorđe Vlajić kaže da ne zna da li je mudro ograničavati iznose, jer neki put sa malo para, može dosta da se uradi.

„Dakle nije presudan iznos, nego cilj, ono što hoće da se ostvari tim projektom i način na koji će se to ostvariti. Tako da nisam ja siguran da bi trebalo ograničavati i praviti neki raspon od-do“, kaže Vlajić.

Govoreći o eventualnom smanjenju broja tema koje bi se mogle podvesti pod javni interes, Vlajić smatra da je na Ministarstvu da proceni šta želi da finansira.

„Onaj ko postavlja konkurs i uslove konkursa, on treba da društveno odgovorno proceni šta je to što država hoće da finansira“, kaže Vlajić.

Kontrola realizacije projekata

I jedna od najvažnijih faza konkursnog ciklusa, kontrola realizacije projekata, do sada je percipirana kao problem. Dosadašnja praksa, ali i zvanični podaci Ministarstva kulture i informisanja pokazuju da ono nema dovoljno ljudi koji bi mogli da utvrde da li je novac građana potrošen na pravi način, odnosno da li je namena konkursa ostvarena.

Ukoliko Ministarstvo zaista namerava da utvrdi da li je svaki od finansiranih projekata ostvario neki efekat od javnog značaja za građane, onda bi zaposleni u toj instituciji morali da pregledaju svaki od 161 projekta kojem je dodeljen budžetski novac. Osim kontrole kvaliteta samog sadržaja projekta i njegovog efekta, treba obaviti i kontrolu finansija. Za ceo ovaj posao, Ministarstvo kulture ima samo tri osobe, saznaje BIRN.   

Iako u odgovorima BIRN-u, iz Ministarstva poručuju da opisane aktivnosti zaposlenih oko kontrole utrošenih sredstava podrazumevaju i to da svaki medijski sadržaj bude pregledan i ocenjen, i da će takva analiza pružiti odgovore na pitanja o tome u kolikoj meri su ispunjeni ciljevi i namena konkursa, na zvaničnoj internet stranici ne može se naći nijedan izveštaj o realizaciji dosadašnjih konkursa za sufinansiranje medijskih sadržaja.

Izostanak analize izveštaja o realizaciji projekta koji su mediji dužni da dostave Ministarstvu, šalje lošu poruku medijima, smatraju u NUNS-u.

“Dakle, u sledećem projektnom ciklusu je neophodno, ako ne već i u ovom, a mi ćemo otvoriti razgovore sa Ministarstvom ukoliko to bude bilo moguće, da se izdvoje sredstva za angažovanje pojedinaca ili neke organizacije koja će se baviti samo ovim poslom i ono što mi se čini jako važnim da upravo taj izveštaj o evaluaciji prethodnog projekta, bude sastavni deo konkursne dokumentacije za naredni konkurs“, kaže Vukašin Obradović. 

U Ministarstvu kulture kažu da je pitanje da li će biti angažovani dodatni kadrovi, kao i pitanje obezbeđivanja dodatnih sredstava za taj posao, tema koju Ministarstvo kulture i informisanja razmatra od trenutka usvajanja medijskih zakona.

Rad komisija i sukob interesa

Drugačiji i stroži kriterijumi morali bi biti uvedeni i kada je reč o sastavu komisija i načinu njihovog rada, jedan je od predloga novinara. Ove godine formirano je čak osam komisija sa po pet članova za projekte u raznim kategorijama u oblasti javnog informisanja. Većina članova bila je iz medija, a neki od njih su i sami aplicirali za državnu pomoć. To je pojedine članove komisija moglo dovesti u potencijalni sukob interesa, a mnoge učesnike konkursa u nepovoljan položaj.

Dušan Mašić smatra da je iluzorno očekivati da je u nevelikoj zemlji kakva je Srbija, moguće napraviti neutralne komisije u kojima “neko iz Medijske koalicije nema veze sa nekim od medija koji učestvuju na konkursu”. On, međutim, primećuje da bi mogla postojati samo jedna komisija, ukoliko bi se smanjio broj projekata.

“U njoj bi možda trebalo da se nađe mesto i za predstavnike civilnog sektora, koji znaju šta je to javni interes i kako se pišu projekti, a mogla bi se pomoć potražiti i od međunarodnih organizacija i eksperata“, piše Mašić.

Primedbe na sastav stručnih komisija ima i direktor niškog City radija, koji u svom tekstu “Guranje podobnih medija u novo odelo” objavljenom na sajtu cenzolovka.rs ocenjuje da je najveći propust ovog modela finansiranja u tome što nigde nije precizirano koje kriterijume neko treba da zadovolji da bi bio predložen za člana komisije.

“Onaj ko odlučuje o raspodeli milionskih suma namenjenih jačanju javnog interesa, mora imati iskustvo u projektnom menadžmentu. I to iskustvo mereno godinama rada na implementaciji sličnih projekata. To je jedini način da se pravilno sagledaju projekti koji se šalju na javne konkurse”, piše Dragan Kocić.

Imenovanje članova komisija u nadležnosti Ministarstva

Članove komisija, kojih je bilo osam, imenovalo je Ministarstvo kulture i informisanja na predlog novinarskih i medijskih udruženja, koja su za svaku komisiju, predložila po tri člana. Po jednog člana predlagale su i institucije poput Poverenika za informacije od javnog značaja, Zaštitnika građana, Ministarstva spoljnih poslova, sve u zavisnosti od kategorije medija o kojoj konkretna komisija odlučuje. U komisijama su se nalazili i nezavisni medijski stručnjaci.