Novi popis nepoznatog

Osim neverovatnog Đokovića i sporadičnih uspeha nekih drugih sportista – kajakaša, atletičara, strelaca, tekvondista – sav prostor zauzimaju priče koje se po pravilu tiču povezanosti kriminala i nasilja sa sportom

Tabloidi se prepucavaju u prebrojavanju krivaca za korupciju u fudbalu, iznose se cifre koje su pokradene iz velikih klubova i čitamo o političkom uticaju na lokalnom nivou, bilo da bi se neka "sredina" sportski izdigla bilo da bi bila sahranjena dolaskom nove garniture na vlast.

U takvom kontekstu je Ministarstvo omladine i sporta, predvođeno nekada najboljim vaterpolistom sveta Vanjom Udovičićem, krenulo da "uređuje pravni okvir" donošenjem novog zakona o sportu, koji bi, očekuje se, mogao da popravi ono što prošli zakon iz 2011. nije uspeo, kako to već sa predlozima zakona biva.

Brojne javne rasprave koje su organizovane po Srbiji nisu bile medijski propraćene, a prema šturim vestima u njima su učestvovali predstavnici različitih klubova i saveza, na svim takmičarskim nivoima, ali, na primer, nismo čuli da su učestvovali i "obični građani" kojih bi ova oblast i te kako trebalo da se tiče.

Poenta uređivanja stanja u oblasti sporta najmanje je obezbeđivanje uslova za funkcionisanje vrhunskog sporta i velikih takmičenja, već funkcionisanje sistema amaterskog, masovnog sporta i rekreacije, što bi trebalo da čini osnovu poboljšanja različitih parametara u društvu.

Kako se deli i ko deli

Novi zakon se u većoj meri tiče, ili bi trebalo da je tako, stotina hiljada onih koji svakoga dana pokušavaju da se na neki način organizovano bave nekim sportom u Srbiji, čisto da bi ostali u formi, da bi bili zdraviji ili da bi više vremena provodili na otvorenom.

U prethodnih 20 i kusur meseci, koliko je Udovičić na čelu Ministarstva, više puta je bilo najavljeno da su politike u oblasti sporta usmerene ka amaterima, ka deci i omladini, i da će se probati raditi na tome da se taj segment detaljno popravi ne bi li se poboljšalo zdravlje nacije i možda omladini ponudila neka opcija koja nije kriminal ili "nelegalno korišćenje droga".

Međutim, taj deo priče sporo dolazi do javnosti, a prosečan građanin Srbije lako može da se uveri da li u njegovom gradu, mestu ili kraju postoje uslovi za rekreativno bavljenje sportom. Kada se pogledaju statistike koje govore da se u Srbiji jedva nešto više od osam odsto građana organizovano bavi rekreativnim sportom, naspram EU proseka od preko 25 odsto, onda je jasno da nešto nije u redu, posebno što volimo da se busamo kako smo "sportska nacija", kako smo "sportska velesila" i slično.

S druge strane, za sport se izdvaja oko pet evra po stanovniku, kada je reč o državnom nivou, koliko izdvaja i Holandija, a što je čak više od Nemačke, koja po "glavi" daje četiri evra. Da ne bude zabune, u EU se gro sportskih aktivnosti finansira sa regionalnog, odnosno lokalnog nivoa, pa tako u Francuskoj sa te razine izdvajanje ide i preko 140 evra po stanovniku.

Zaključak je da se u Srbiji ne izdvaja novca koliko bi moglo. Sama država priznaje da nema precizne podatke o tome koliko se ukupno, sa svih nivoa i iz svih javnih fondova i preduzeća, daje sportu, ali i da se taj novac ne daje planski, već otprilike ovako:

Vlada svoj budžet za sport rasporedi savezima, a onda oni s tim raspolažu poprilično slobodno;

Drugi deo ide Olimpijskom komitetu (u pripremi aktuelnog zakona o sportu glavna "debata" bila je ko treba da bude krovna organizacija sporta u Srbiji, pa je Sportski savez preživeo i dobio svoj deo);

Lokalne samouprave po pravilu finansiraju fudbalske klubove, a najmanje ode individualnim sportovima i samoj lokalnoj zajednici.

 

 

''Treća lica''

Koji je rezultat ovakve raspodele: dok vrhunski sportisti, kao što su Ivana Španović ili Amela Terzić, nemaju uslove u Srbiji koji bi im omogućili da postižu rezultate na još višem nivou, a na drugoj strani, bacaju se milioni u nekakve fudbalske projekte koji po pravilu generišu nasilje i korupciju. Na "nižem nivou" deca nemaju gotovo nikakve uslove za bavljenje sportom u školama, jer su školske sale izdate na korišćenje "trećim licima", pošto je to navodno, način da se škola finansira, roditelji moraju debelo da plaćaju ako žele da im se dete bavi nekim sportom, a na javnim površinama su podignuti "baloni", koji takođe korišćenje papreno naplaćuju.

Ukratko, došlo je do sumnjivih "javno-privatnih" partnerstava, a sve na teret običnog sveta. Da ne pominjemo da je Srbija kada je reč o stazama za trčanje, biciklističkim stazama i sličnoj infrastrukturi za rekreativno bavljenje sportom u gradu veoma zaostala zemlja. Čak se i ne vidi želja da se takvo stanje promeni.

Dakle, od građana se uzima novac da bi se finansirale sportske aktivnosti od škole do fakulteta, a onda im se kaže da oni moraju dodatno da plate za ono što je država bila dužna da obezbedi. Ova vlada i ovaj ministar, uprkos nekim najavama i obećanjima, nisu uspeli da reše ovaj ogromni problem i sada najavljuju da će ograničiti iznos članarina u tim izmišljenim klubovima u koje morate da pošaljete svoje dete da ne bi baš sve vreme visilo na ulici.

Država se odrekla "primarne sportske infrastrukture", dala ju je pod zakup, a na drugoj strani se hvali i seče vrpce kada neka kompanija, u nekom parku, opet na javnoj površini, napravi teretanu na otvorenom i to predstavlja kao poklon građanima.

Na drugoj strani, kroz sumnjive ugovore i transakcije sa kompanijama iz javnog sektora, finansiraju se različiti "državni sportski projekti" sakriveni iza navodne želje naroda da tako bude, jer pola Srbije je za Zvezdu, a pola za Partizan. Pokušaj da se utvrdi koliko novca je država kroz najveća državna preduzeća potrošila na sport i dalje nije moguće ostvariti i ostaje samo nada da će ovo ili neko drugo ministarstvo stvoriti mehanizam kojim bi to bilo obelodanjeno.

Takva ideja postoji u Predlogu zakona o sportu, a da li će biti deo tog zakona i da li će biti sprovedena, tek ćemo videti.

Ovde su nabrojani samo neki od problema koji nikada ne dolaze u centar javne debate, jer se uvek nameće tema privatizacije dva kluba i sudbina stadiona na kojima oni igraju, koji bi odavno trebalo da budu srušeni jer su pola veka iza standarda koji je svuda u svetu uspostavljen. Ni ovaj predlog zakona, kao ni postojeća rešenja, to neće razrešiti sve dok sa najviših mesta u državi stižu poruke da to em nije moguće rešiti em da je opasno i komplikovano.

Za građane je važno da im država za onaj novac koji već izdvajaju omogući da imaju neki teren za basket, da imaju neku stazu za biciklo, ako već nema posebnih staza na kolovozima i da imaju gde decu da "upišu", a da za to ne moraju da prodaju bubreg.

Sve drugo je manje važno i trebalo bi da bude predmet istrage različitih institucija Republike Srbije.

 

Ovaj tekst, objavljen u nedeljniku Vreme 11. juna 2015. godine, nastao je u okviru projekta BIRN Srbija "Sportska torba bez dna – istraživanje budžetske potrošnje u sportu", koji podržava kancelarija UNDP-a u Beogradu. Stavovi izneti u ovom tekstu rezultat su istraživanja BIRN Srbija i ne izražavaju stavove UNDP-a.