Severna Mitrovica, naša Kolumbija: Zašto se Srbi najviše plaše Srba

Beograd mora da zna da će mu se brzo dešavati ono što se ovde već događa. Kad je vlastima trebalo, noću su, bez svedoka, uklonili zemljanu barikadu ispred mosta na Ibru. Posle su tako porušili Savamalu u Beogradu... A sukobi na izborima u Pećincima bili su preslikani mitrovački izbori...

U Mitrovici, u pogrebnoj povorci za telom Olivera Ivanovića, bilo je desetak hiljada ljudi. Čulo se ponegde, pričaju, samo struganje đonova o neravan asfalt. I ništa više, nikakav zvuk.

„Normalno je”, kaže Sanja Sovrlić, mlada i angažovana novinarka, „da u takvim prilikama bude tišina. Ali ovo nije bila takva, uobičajena tišina. Ovo je bilo posebno, jezivo! Prijateljica s kojom sam bila u pratnji, šapnula mi je: `Ne žalimo mi Olivera... mi ovo žalimo sebe!`”

Oliver Ivanović, istaknuti predstavnik Srba s Kosova, u opoziciji prema zvaničnoj politici Beograda, ubijen je u utorak, 16. januara 2018. U sredu je bila ta povorka, dan kasnije je sahranjen u Beogradu. Sanja Sovrlić ovo mi priča u petak.

Tema našeg razgovora, rekao sam joj, biće: „Zašto je Oliver u septembru, u velikom intervjuu za nedeljnik Vreme, rekao da se Srbi u Mitrovici ne boje Albanaca, već Srba...”

Nađi na Guglu

Na prste jedne ruke mogu se nabrojati Srbi iz Mitrovice spremni da javno iznesu stav suprotstavljen zvaničnoj politici Beograda.

Sanja je odmah pristala na razgovor, kao i Marko Jakšić, mladi bloger i saradnik ubijenog Olivera Ivanovića. Sa mnom je pristao da otvoreno priča još samo jedan čovek i to samo zato što se znamo od malih nogu. Uz uslov da mu ne pominjem ime...

Pretukli su ga pre dve-tri godine. Fracturae scapulae i fractura costarum, prelom lopatice i prelom rebra.

„Znaš li ko te je tukao?” pitam prijatelja. Odmahuje rukom, kaže: „Pusti...”

„Zašto?” nepristojan sam.

„Bavio sam se politikom...”, osmehne se podrugljivo. Sebi se ruga. Ja ćutim, on nastavlja sam: „Izlečili su me. Šest nedelja sam nosio zavoje, sad mi je dobro - politika me više ne zanima. A rame boli kad se menja vreme...”

Ali, gorčina je ostala, zato je i pristao na razgovor.

„Uvek je bilo onih koji profitiraju na patriotizmu, nije to srpski pronalazak. Ne moraš daleko da ideš, eno ti tamo...”, pokazuje cigaretom na albanski deo Mitrovice s druge strane Ibra.

„Tači, Haradinaj, svi oni odreda... Kod nas je bio Arkan... Ovi novi, istina, nisu taj format, ali ruku na srce, ni oni koji su ih izmislili nisu Miloševići... Gde su bili ranije i šta su radili, da li im je zbog nečeg bilo suđeno… Danas se svašta priča. Zna onaj ko treba, svakako.”

U gradu se za njih prvi put čulo 2013. godine. U aprilu je potpisan Briselski sporazum, a u novembru su održani prvi izbori po kosovskim zakonima. Iz Beograda je krenula agresivna kampanja da se sporazum podrži, pobeda na izborima postavljena je kao pitanje života i smrti.

„E, tad su na scenu stupili oni: koga je trebalo kupiti - kupili su; koga je trebalo uplašiti - uplašili su; da se zapali automobil - palili su; da se prebiju najglasniji - prebili su... A Beograd je umeo da se oduži i svi su oni postali biznismeni sa razgranatim poslovima”, priča mi prijatelj.

„Koji oni”, pitam, a moj sagovornik zaćuti.

Kroz staklo izloga gleda niz praznu ulicu ukrašenu zastavama Republike Srbije i nesvestan koliko ga to odaje, masira zalečeno rame.

„Nađi na Guglu”, kaže, ostavljajući me u nedoumici da li se ruga.

Prebijanja, paljevine, pretnje

Hronika nasilja na severu Kosova jednolična je: prebijanje, paljevina, pretnja, prebijanje, paljevina...

U maju 2017. napadnut predsednik štrajkačkog odbora Ekonomske škole Aleksandar Janićijević, nakon što je ukazao na probleme koji u njihovoj školi traju već duže vreme.

Janićijevića su pozvali telefonom da dođe u centar grada, a tamo su posle pretnji pucali u njega. U školi su tada novinarima rekli da se radi o napadu „neformalnog centra moći”, bez detalja, dodajući da „svi znamo ko su”.

U januaru 2017. iz automobila izvučen i pretučen narodni poslanik Bojan Torbica.

U septembru 2017. bivšeg rektora prištinskog univerziteta i profesora Ekonomskog fakulteta Srećka Milačića pred samom zgradom ovog fakulteta napale su tri nepoznate osobe.

U julu 2017. zapaljen je automobil lekaru Dragiši Miloviću, stranačkom kolegi Olivera Ivanovića.

I Oliverov automobil je goreo u septembru prošle godine.

U intervju „Vremenu”, Oliver Ivanović je rekao:

„U poslednjih par godina u Mitrovici smo imali brojne slučajeve paljenja automobila, bacanja ručnih bombi i dva nerazjašnjena ubistva. Sve se to dešava na teritoriji od dva i po kvadratna kilometra, koja je potpuno pokrivena sigurnosnim kamerama. Očigledno je da se policija boji da se ne zameri počiniocima, ili su počinioci uvezani sa bezbednosnim strukturama.”

Rada Trajković, bivša poslanica u Skupštini Kosova, izjavila je da je „javna tajna da suštinsku vlast na severu Kosova i Metohiji sprovodi Milan Radojičić, koji u međunarodnoj zajednici važi za čoveka iz mafije, a da vlast ne sprovodi zvanično izabrani predsednici opština.

Od Radojičića, rekla je ona, zavisi postavljanje direktora, odlučivanje o tenderima, ali i formiranje vlade Kosova.

Da je Sloba imao Putina

Tog petka, na Bogojavljenje, na veštačkom jezeru Gazivode pre podne mladi Srbi plivali su do krsta bačenog u vodu, a uveče u  Mitrovici, na glavnom šetalištu, nikog nije bilo. U kafićima, s jedne i druge strane, konobari su se dosađivali.

U novom ultrafensi restoranu „Grej” desetak ošišanih mladića sedelo je dokono na kožnim stolicama, kao da odrađuju smenu, i niko ništa ne pije. Drugih gostiju nema. Kažu da Marko Đurić, direktor Vladine kancelarije za Kosovo i Metohiju uvek tu navraća kada je u Mitrovici.

Preskakao sam gvozdene grede i šut da bih došao do početka mosta na Ibru, i taj deo je zbog nečeg bio u mraku. Kao da smo pogasili svetla i da se pravimo da nismo kod kuće, naspram albanske strane, gde su sve sijalice bile uključene…

Foto: AgronBeqiri / Wikimedia Commons

Dobar deo trotoara glavne ulice Kralja Petra, nekada Maršala Tita, zauzele su piljare sa bogatom, ali istovetnom ponudom: svuda u istoj ambalaži uvezena zelena salata, krompir u istovetnim džakovima i podjednako zelene banane. Kao da su svi kupili od jednog veleprodavca. Osluškivao sam jezik piljara: svuda srpski...

Poslednjih tristotinak metara ulice, pre mosta, nedavno je pretvoreno u pešačku zonu. Od kičme saobraćaja napravljena je slepa ulica.

„Ovim putem više neću proći”, kaže jedna popularna pesma koja se peva uz harmoniku.

Ta slika: popločana (nekvalitetno) ulica, bez hlada leti, sa drvenim klupama na kojima niko nikada ne sedi, više nego hiljadu reči govori o „integraciji” na Kosovu. Ali oprez - nije nemoguće da preko noći bude asfaltirana i opet otvorena za saobraćaj...

Od Vidovdana 2016. u centru grada je spomenik knezu Lazaru. Na postamentu višem od najvišeg čoveka stoji desetmetarski Knez s rukom ispruženom prema jugu. Zvanično tumačenje je „ka Gazimestanu”.

Do spomenika dopire pesma iz kafane „Sever”. Unutra, iza neuglednih vrata i izloga dvadesetak muškaraca i nijedna žena. Iako je tek kasno popodne, veselje je u punom jeku.

U drugoj jednoj kafani, dvestotinak metara dalje, igra se tombola. Četiri kafe i kisele vode - oko dvesta dinara, cene prilagođene redovnim gostima.

„Nema nama ništa bez Vučića”, kaže Radovan Samardžić koji je čitav radni vek proveo u „Trepči”.

„I bez Putina”, dodaje Vukomir Jakšić, njegov vršnjak, nekadašnji poslovođa u najvećem mitrovačkom trgovinskom preduzeću „Luks”.

Milan Marković, milicioner do penzije, vrti glavom: „Da je Sloba imao Putina, drugu pesmu bismo smo mi pevali. Ovako, bogami, ne znam...”

„A ovi vaši, kakvi su?” pitam.

Gledamo kroz prljavo staklo: izbori su bili u oktobru, a na banderama još vise posteri sa likom predsednika opštine Gorana Rakića. Nije se štedelo na kvalitetu papira...

„A kakvi će biti... Političari ko političari...”, rezervisani su.

Onda kupuju nove listiće i nameštaju naočare...

I nikom ništa

Sa Sanjom Sovrlić razgovaram u kafe-galeriji u glavnoj ulici. Prijatno mesto, tihi džez iz zvučnika.

Mitrovica je, kaže, od 1979. do 1989. godine, imala dvadesetočlani Big bend. U to vreme - ona je mlada, ovo je čula pa prepričava - takve sastave u Jugoslaviji imali su još samo Beograd, Novi Sad, Sarajevo i Ljubljana. Činili su ga i Srbi i Albanci, a bilo je i Turaka... „A danas, danas je to drugačiji grad...”

Na severu Kosova, kaže Sanja Sovrlić, ne živi se dobro, naravno, ali živi se bolje, uverena je, nego u gradovima u unutrašnjosti Srbije.

Veliki novac pristiže. Daje Vlada Srbije, daje međunarodna zajednica, a tu je i Fond za razvoj severa Kosova, ustanovljen Briselskim sporazumom od dažbina prikupljenih na prelazima Brnjak i Jarinje... Ali, radna mesta se ne otvaraju, novih proizvodnih pogona nema. Odgovor koji „pokriva” sve je da se gradi „infrastruktura”: vodovodi, putevi...

U jesen prošle godine Severna Mitrovica dobila je novu autobusku stanicu, pošto je stara ostala s one strane Ibra. Lepo zdanje sa kamenim podom u velikom prijemnom holu... ali iza staklenih šaltera niko ne sedi. Ne rade, karte se kupuju kod vozača. Nema ni reda vožnje, otvoren je samo bife...

„Nema tendera koji nije namešten. Tako se plaćaju usluge jakim ljudima na terenu”, kaže moj drug.

A Sanja Sovrlić mi priča o čoveku koji je u Zubinom Potoku pošao u opštinu da se prijavi za učešće na jednom tenderu. Ispred opštine, u sred dana, maskirana osoba presretne ga, poprska suzavcem, i otme mu dokumentaciju.

„I?”

„I nikom ništa...”

Oliver Ivanović i Ivan Stambolić

„Ko je ubio Olivera Ivanovića?” pitam u pola glasa.

Napolju sunčano, ali moj prijatelj oseća da će se vreme promeniti. Masira rame i kaže tiho:

„Narod ovde najmanje sumnja na Albance...”

„Zašto bi neko ubio Olivera Ivanovića?”

Marko Jakšić, odbornik u Skupštini opštini Mitrovice na listi Olivera Ivanovića, sleže ramenima:

„Ne znam. Nikome nije dugovao pare, nije se bavio biznisom. Čak i politika? Mi smo na poslednjim izborima osvojili petnaest odsto glasova, Oliver je javno priznao taj rezultat, poručio je da ćemo biti konstruktivna opozicija: hvalićemo dobre poteze vlasti, i kritikovati loše...  Ne znam, nikome nije bio pretnja, jedino... Jedino ako se nisu bojali nekih sledećih izbora, jer i osećanje slobode se širi kao i strah. Možda su ga ubili jer je bio među najkvalitetnijim ljudima u Mitrovici... Ne znam... Stvarno ne znam…”

„Kao što je ubijen Ivan Stambolić”, nudim odgovor.

„Možda… Ni on nikome nije bio direktna pretnja za vlast.”

Marko Jakšić zaposlen je u sudu kao administrativni radnik i zbog sukoba interesa morao je da se odrekne ili posla ili odborničkog mandata. Opredelio se za sud, zbog znatno veće plate, a onda je ubijen Oliver Ivanović.

„Odlučio sam da nastavim politički rad. Mislim da je to jedini ljudski izbor posle ovoga što se desilo...”

Priča mi da su ga kao odbornika pozvali na sastanak političkih predstavnika sa severa Kosova sa predsednikom Aleksandrom Vučićem, održan 20. januara na Tehničkom fakultetu, i da još ne zna da li da ide.

Posle čujem da je otišao.

Na društvenim mrežama deli se fotografija na kojoj se vide svi predstavnici kako su ustali da pozdrave Vučića, samo Marko, iz protesta, sedi. U masi stojećih figura, nazire se njegovo teme. Zamislim kako mu je bilo tada i preplavi me talas simpatije za ovog mladog čoveka... I tuga.

Marko Jakšić jedini je ostao da sedi u znak protesta na sastanku političkih predstavnika sa severa Kosova sa predsednikom Aleksandrom Vučićem. Foto: Printscreen/Youtube Tanjug  

„Kosovo nije tema koja zanima Beograd, svesna sam ja toga odlično”, kaže Sanja Sovrlić. „Ali Beograd mora da zna da će mu se brzo dešavati ono što se ovde već događa. Kad je vlastima tako trebalo, noću su, bez svedoka, uklonili zemljanu barikadu ispred mosta na Ibru. Posle su tako porušili Savamalu... A izbori u Pećincima bili su preslikani mitrovački izbori...”

Zapisujem i klimam glavom, odobravajući.

Onda se u jednom trenutku uplašimo od predviđanja budućnosti iz analogija...

Nastane tišina, pa iznenadni udar vetra jako zatrese ulazna vrata.

„Zima je”, kažem besmisleno.