Za sprskog premijera Kosovo je samo oruđe u kampanji

Nedavni dramatični događaji u Srbiji u vezi sa Kosovom ne bi trebalo ikoga da zavaraju, pitanje ’južne provincije’ za Vučića nije ništa drugo no oruđe u neprekidnoj predizbornoj kampanji

Marko Đurić, predstavnik Srbije u dijalogu sa Prištinom uz posredstvo EU i direktor Vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju, poslednjih nekoliko nedelja deluje prilično zabrinuto.

Obrve mu se podižu dok pokušava da objasni nepravdu kojoj smatra da je srpska delegacija izložena u pregovorima o primeni takozvanog Briselskog sporazuma.

Đurić je među mlađim vođama vladajuće Srpske napredne stranke, jedan od ljudi koji bi u sledećoj deceniji trebalo da oblikuju kako srpski tako i regionalni politički pejzaž.

Upravo zbog toga Đurić je 2014. godine sklonjen sa udobne pozicije savetnika predsednika i imenovan za šefa pregovaračkog tima sa Kosovom u pregovorima koji se, uz posredstvo EU, održavaju u Briselu.

Kao što je to bio slučaj i sa njegovim prethodnicima na ovoj funkciji, i za Đurića je Kosovo postalo reka Jordan, mesto krštenja i uzdizanja u najviše sfere političkog života Srbije.

Brz u savladavanju lekcija, počeo je da radi na popularnim osećanjima prema Kosovu kako naroda u Srbiji tako i Srba na Kosovu, predstavljajući se kao zaštitnik nacionalnog interesa koji bi pre umro nego što bi priznao kosovsku nezavisnost.

Poslednjih nekoliko nedelja njegova retorika postala je znatno agresivnija kada je počeo da se žali da Brisel postavlja Srbiji nove ultimatume: u slučaju da Srbija želi da nastavi pregovore o pristupanju EU morala bi navodno na kraju da prizna Kosovo kao nezavisnu državu te prekine sve aktivnosti koje srpska država preduzima na toj teritoriji.

Srpski tabloidi ovo su odmah preneli i pokrenuli kampanju, predstavljajući situaciju na dramatičan način, pominjući čak i mogućnost rata zato što Srbija nikada neće prihvatiti bilo kakav ultimatum, i tako dalje... Sve ovo usledilo je nakon što je Skupština Kosova usvojila novi zakon, stavljajući sporni rudarski kombinat „Trepča“ na podeljenom severu Kosova pod kontrolu vlasti u Prištini. Naravno, u ovoj kampanji srpski premijer Vučić igrao je ulogu ’dobrog pandura’.

Mada kaže da odlično razume Đurićeve izjave, on takođe kaže i da takav ultimatum ne postoji – i da, dokle god je on, Vučić, tu da brani srpske interese, Srbija sebi nikada neće dozvoliti da je prisile ni na šta. Usledila je konferencija za štampu organizovana za interne potrebe sa ciljem da se osigura Vučićeva uloga nacionalnog zaštitnika na kojoj je premijer rekao da će Srbija poništiti svaku odluku donetu u Prištini koja se odnosi na vlasništvo javnih predužeća na Kosovu poput „Trepče“.

Ove nedelje imali smo sličnu situaciju. Đurić je preko medija objavio da je Kosovo iznelo nove zahteve na pregovarački sto i da ucenjuje srpsku delegaciju te da je reklo da neće biti nastavka dijaloga ako Srbija ne ispuni sve zahteve Kosova.

Đurić je 26. oktobra tvrdio da je Kosovo tražilo od EU da uslovi članstvo Srbije u EU priznavanjem nezavisnosti Kosova te je zahtevao sazivanje vanredne sednice vlade na ovu temu koja je održana 27. oktobra.

Neposredan rezultat bio je telefonski razgovor između Vučića i šefice diplomatije EU Frederike Mogerini nakon koga su oboje izjavili da će Srbija učiniti sve što je potrebno kako bi se ubrzala primena Briselskog sporazuma zato što Beograd shvata da bez toga ne može biti govora o otvaranju novih poglavlja u procesu pregovaranja sa EU.

Dakle, koja je bila poenta tog naglog podizanja tenzija u javnosti a da bi kancelarija srpskog premijera zatim potvrdila da Beograd shvata svoje obaveze i da će sprovesti ono što je obećao pre tri i po godine, kada je Briselski sporazum potpisan? 

Majstor politčkog marketinga, Vučić zna kako da upotrebi Kosovo kao oruđe za dodvoravanje svojim više nacionalistički orijentisanim glasačima te da se poigrava sentimentima članova svoje partije, stalno ponavljajući da je Srbija na svom putu ka EU i da taj proces ništa ne može zaustaviti.

S druge strane, on koristi Đurića i druge članove svog tima da pošalje „poruku“ Evropskoj uniji i drugim akterima mađunarodne zajednice da Srbija lako može da promeni svoju politiku ako to poželi da učini. Ovo mu omogućava da sebe predstavi kao jedinog razumnog čoveka u gradu – jedinog koji je zaista sposoban da se nosi sa „kosovskim sentimentom“ ljudi u Srbiji.

Vučić nastavlja svoju kampanju oko kosovskog pitanja šaljući iste pomešane poruke. U tom kontekstu, on takođe koristi i predsednika Tomislava Nikolića i ministra spoljnih poslova Ivicu Dačića, dopuštajući im da u javnosti govore protiv neophodnosti pristupanja EU koja želi da ukrade „srpsko srce“, odnosno Kosovo.

Njih dvojica, koji su najavili da će se kandidovati za predsednika Srbije 2017. godine – predstavljaju, kako uostalom i Đurić, staromodan stav i shvatanje odnosa između Srbije i Kosova. Vučić se tu pojavljuje kao jedini ko zaista može da garantuje Evropskoj uniji da će Briselski sporazum iz 2013. biti implementiran.

Upravo zbog ovoga Vučić smatra da je u situaciji da traži od međunarodne zajednice malo više strpljenja za srpsku poziciju. Čini se da EU zaista razume Vučićeve potrebe u internom političkom kontekstu, zbog čega ona ne komentariše preterano kada joj se srpski mediji obraćaju tražeći objašnjenje konfuznih informacija o briselskim razgovorima, stava EU o istim kao i o obavezama Beograda i Prištine.

Dok Evropska unija ćuti, Vučić može sebe i dalje da predstavlja kao istinskog branitelja srpskih interesa kao i čoveka koga lično poštuju i u Vašingtonu i u Moskvi. EU ima svoje političke ciljeve i očigledno pokušava da postigne neke rezultate u razgovorima uz posredovanje, dok Vučić ima svoje ciljeve u kampanji.

Međutim, razlika između stvarne politike i ciljeva kampanja leži u pitanju odgovornosti. U izbornoj kampanji čovek može da priča i obećava šta god hoće bez ikakve odgovornosti. Ako želi da sprovede stvarnu politiku, javnost će neizbežno u nekom trenutku tražiti odgovornost za tu politiku.

Igrajući šah na dve table, domaćoj i inostranoj, Vučić pokušava da sebi obezbedi dobar rejting kod kuće i da osigura bolji izveštaj o napretku EU. U tom širem kontekstu, pitanje Kosova je samo oruđe za dobijanje igre koja se igra i na domaćem i na stranom terenu. Svi, međutim, znaju šta će se na kraju dogoditi; Srbija će uraditi sve što mora da uradi. No, moramo biti strpljivi, čoveku treba još dva mandata da sve ovo postigne.

 

Ovaj tekst nastao je uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju. Sadržaj ovog teksta ne odražava stavove donatora.