Umetnici bez prava na zdravstvenu zaštitu

Ni poslednje izmene Zakona o kulturi nisu stvorile mogućnost da se samostalni umetnici trajno integrišu u zdravstveni sistem Srbije

Već punih godinu dana samostalni umetnici u Beogradu ne mogu da se leče o trošku države iako su to mogli decenijama ranije. Za sada, rešenje problema u kom su se našli još se ne nazire.

Dok se između sebe dogovore različite institucije o tome ko će platiti oko 107 miliona dinara duga, umetnici su osuđeni da se dovijaju na razne načine kako bi obezbedili zdravstvenu zaštitu za sebe i svoje članove porodice.

Zvanično objašnjenje je da je ovakav status posledica kašnjenja u izmirenju obaveza prema državi i na osnovu toga nagomilanih kamata. Taj dug umetnika prema Poreskoj upravi, koji je nastao usled ranijeg višegodišnjeg kašnjenja Grada Beograda u plaćanju doprinosa za njihovo penzijsko-invalidsko (PIO) i zdravstveno osiguranje, u međuvremenu i dalje raste.

Od kada je u martu prošle godine Republički fond za zdravstveno osiguranje (RFZO) odlučio da prestane sa overom njihovih knjižica, jedini način da se umetnici vrate u sistem zdravstvene zaštite jeste da sami izmire dugovanja koja, kako tvrde, nisu ni napravili.

Apeli bez odgovora

Zbog situacije u kojoj se zajedno našla sa svojim kolegama, književnica Jelena Lengold je još u septembru 2015. godine uputila otvoreno pismo ministru kulture i informisanja Ivanu Tasovcu. U tom pismu, govoreći o vlastitom iskustvu u pokušaju da overi zdravstvenu knjižicu i isključenosti slobodnih umetnika iz sistema zdravstvene zaštite, između ostalog, poručila je: „Možda se vama, gospodine ministre, ovaj problem neće učiniti kao najvažniji na svetu, ali budući da je za neke ljude i bukvalno pitanje života i smrti, mislim da je došao trenutak da ponovo podsetimo na ovo nerešeno pitanje”.

Međutim, Ministarstvo kulture i informisanja se u pravnom smislu proglasilo potpuno nenadležnim za ovaj problem i svu odgovornost prebacilo na Grad Beograd.

Radi bržeg rešenja, ipak, sazivalo je sastanke sa umetničkim udruženjima, Sekretarijatom za kulturu Grada Beograda, Poreskom upravom i Ministarstvom finansija, ali ti sastanci nisu doveli do rešenja

Za to vreme, umetnici se snalaze kako znaju i umeju. Naročito ako im je lečenje u zdravstvenim ustanovama neophodno, a među njima ima i teških i hroničnih bolesnika, ili članovima porodice osiguranim preko njih, prinuđeni su da hitno obezbede novac kako bi izmirili dug državi.

Prema podacima Sekretarijata za kulturu, zaduženja u Poreskoj upravi ima 1353 umetnika od ukupno 1926 njih sa statusom „samostalca“ koji žive u Beogradu.

Visina njihovog duga se razlikuje, pa ukupno zaduženje za PIO i zdravstveno osiguranje jednog umetnika može iznositi nekoliko hiljada dinara, a drugog i nekoliko stotina hiljada.

Da apsurd bude veći, što je umetnik duže u statusu „samostalca“, praktično što je stariji i što mu je lečenje potrebnije, njegov iznos duga je veći.

Isti problem imaju i umetnici koji zbog toga ne mogu da odu u penziju, tim pre što je u strukturi zaduženja deo za PIO mnogo veći od onog za zdravstveno.

Ceo problem je eskalirao nakon usvajanja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi, u februaru 2016. godine, koji i dalje ne obezbeđuje mehanizme za efikasniju uplatu doprinosa za zdravstveno i penziono osiguranje.

Nakon stupanja na snagu novog zakona reagovala je grupa umetničkih udruženja zatraživši od Vlade Srbije i premijera Aleksandra Vučića da se umetnicima u najkraćem roku omogući overa zdravstvenih knjižica.

U pismu Vladi koje su uputili Srpsko književno društvo, Udruženje baletskih umetnika Srbije, Udruženje dramskih umetnika Srbije, Udruženje kompozitora Srbije i Udruženje književnih prevodilaca Srbije, između ostalog, kaže se: „ Očekuje nas raspuštanje Skupštine, rad vlade u tehničkom mandatu i izbori. Za samostalne umetnike to je dramatično dug period. Oni ne mogu da čekaju da razmatranje njihovog problema bude na dnevnom redu buduće vlade”,

Dilema po zakonu: može ili mora

O tome šta je sporno u zakonu, za BIRN govori Duško Paunković iz Nacionalnog saveta za kulturu (NSK): „Ne može se reći da se zakon ne poštuje, već pre da su zakoni u koliziji. U pitanju su Zakon o kulturi i Zakon o doprinosima“.

Zakon o kulturi, naime, nalaže lokalnoj samoupravi da uplaćuje doprinose za PIO i zdravstveno osiguranje samostalnim umetnicima (član 70), pod uslovima koje sama donese.

U Zakonu o doprinosima piše da lokalna uprava to može da radi (član 64).

Drugim rečima, izmenom člana 64. Zakona o doprinosima i, praktično, jednom promenom može u mora ceo problem makar u zakonskom smislu bio bi rešen.

To bi, dalje, značilo da je uplata doprinosa samostalnim umetnicima čvrsto zakonski definisana i strogo obavezujuća kako za Beograd tako i za sve lokalne samouprave na teritoriji Srbije.

Prema saznanjima BIRN-a, osim Beograda u kojem je nastanjeno 90 odsto samostalnih umetnika, veoma mali broj ostalih lokalnih samouprava izvršava svoje obaveze (to su, na primer, Kragujevac, Novi Sad, Vrnjačka Banja, Valjevo).

Na pitanje BIRN-a upućeno Ministarstvu kulture i informisanja da li u saradnji sa Ministarstvom finansija može da utiče na izmenu člana 64. Zakona o doprinosima, kako bi slobodni umetnici širom Srbije bili u ravnopravnom položaju, Ministarstvo je odgovorilo da je implementacija Zakona o doprinosima u isključivoj nadležnosti Ministarstva finansija:

„Bitan faktor u rešavanju ovog problema na čitavoj teritoriji naše zemlje jeste i Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave. Imajući ovo u vidu, Ministarstvo kulture i informisanja ne može imati izvršnu ulogu u rešavanju problema“.

Ministarstvo kulture ne poseduje podatke o tome koja lokalna samouprava u Srbiji uplaćuje doprinose, a koja ne.

 

 

Od odluke do zakona

Grad Beograd je jedini u Srbiji koji svojim slobodnim umetnicima –  među kojima su i mnogi naši veliki slikari, glumci, režiseri – uplaćuje doprinose već duže od 50 godina.

Taj vid pomoći i podrške kulturi, iako je zaostali relikt iz socijalističkog vremena, zadržao se i danas, uprkos više nego decenijskom trudu Grada da se oslobodi te obaveze.

Pre nego što je uvedena u Zakon o kulturi 2009, obaveza Grada zasnivala se na Odluci o plaćanju doprinosa za zdravstveno, penzijsko i invalidsko osiguranje samostalnih umetnika („Sl. list BGD”, br. 7 od 25. marta 2003. godine).

Posle 2000. godine, s obzirom na dotadašnja kašnjenja doprinosa i stalna dugovanja, Grad Beograd je u par navrata, ili sporazumom sa nekadašnjim RZZO-om (2002), ili uz dogovore sa udruženjima (2007), uspevao da isplati dugove.

Sadašnji dug, okvirno gledano, nastao je u najvećoj meri zbog neredovnih kvartalnih plaćanja za doprinose u periodu od 2009. do 2014. godine. Od sredine 2014. Grad gotovo u roku izvršava obaveze, pa većih problema sa kamatama nema.

Otuda umetnici koji su u poslednjih godinu i po dobili status „samostalnih“ danas nemaju zaduženje.

Međutim, kamate koje su nastale najviše neplaćanjem doprinosa od 2009. do 2014. i sada postoje i nastavljaju da se uvećavaju.

Ko je najbliži rešenju?

Bruto iznos svih dugovanja samostalnih umetnika, prema evidenciji Ministarstva kulture, iznosi oko 107 miliona dinara (približno 850.000 evra).

Međutim, verovatno da je objektivno dugovanje niže zbog toga što i pojedini umetnici nisu izmirili svoje obaveze. Naime, poreska dugovanja nekih samostalnih umetnika, shodno njihovim zaradama, veća su od minimuma koji po zakonskim odredbama gradska uprava treba da isplaćuje. Koliko bi onda iznosio dug još se ne zna, ali po pretpostavci iz Ministarstva suma od 107 miliona dinara mogla bi biti umanjena za trećinu iznosa.

Umetnici, udruženja i NSK rešenje trenutnog problema vide u dve mogućnosti. Jedna je da Grad pokrije svoja dugovanja zbog kojih sada umetnici trpe, izuzimajući dugovanja umetnika na osnovu njihovih zarada. Kao druga opcija navodi se otpis duga.

„Prosto je smešno“, kaže Paunković, „da se zbog tog relativno malog duga vode ovolike polemike, jer država je otpisivala milijarde dinara velikim preduzećima i sistemima i nikome to nije izgledalo nepravedno“.

U Sekretarijatu za kulturu grada Beograda, na pitanje BIRN-a o mogućem pokrivanju duga, kažu da u ovom trenutku ne mogu dati precizan odgovor: „U toku je preispitivanje svih opcija kao i finansijskih mogućnosti. Nadamo se da ćemo, po održavanju planiranog sastanka sa predstavnicima Poreske uprave (i RFZO) biti bliže rešenju”.

Sekretarijat navodi da treba imati u vidu i podatak da je donet Zakon o izmenama i dopunama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji („Službeni glasnik RS“, br. 15/16) kojim je propisano da Poreska uprava može na pisani i obrazložen zahtev poreskog obveznika, u celosti ili delimično, odložiti plaćanje dugovanog poreza.

Odlukom se može odobriti odlaganje plaćanja dugovanog poreza na rate, ali najduže do 60 meseci. „Navedeni Zakon daje mogućnost poreskim obveznicima, u ovom slučaju samostalnim umetnicima, da odlože plaćanje dugovanog poreza”, kažu u Sekretarijatu.

Što se Ministarstva kulture tiče, ono je na preporuke Zaštitnika građana u kojima je naveden niz propusta samog Ministarstva koji su doveli do dugovanja samostalnih umetnika, odgovorilo da je od osam preporuka nadležno samo za jednu tačku koja se odnosi na zakonsku regulativu.

Svoj doprinos u daljem razrešenju situacije Ministarstvo vidi u usvajanju pravilnika, na predlog umetničkih udruženja, kojim se bliže uređuje status samostalnih umetnika. Rok za usvajanje tog pravilnika je šest meseci od usvajanja zakona, što znači da procedura može potrajati do avgusta ove godine.

Ko je samostalni umetnik? Statusi pod znakom pitanja

Pojam samostalnog umetnika definisan je Zakonom o kulturi, kao i to da njegov status utvrđuje reprezentativno umetničko udruženje.

Samostalni umetnik, između ostalog, mora imati propisano stručno obrazovanje i već ostvaren doprinos u datoj oblasti kulture, što se utvrđuje prema uglavnom strogim kriterijumima udruženja.

Međutim, podatak koji izaziva pažnju odnosi se na primetan rast broja „samostalaca“ u poslednjih nekoliko godina. Decenijama unazad, naime, njihov broj je bio stabilan i kretao se oko 1500-1600 samostalnih umetnika, ali se u poslednjih nekoliko godina odjednom povećao za 200-300 novih.

U NSK kažu da je verovatno reč o kombinaciji razloga. Status, tvrde, u stvari, dodeljuje država, Ministarstvo, a udruženje taj posao obavlja u ime države kao povereni posao.

Pošto je Zakon predvideo finansiranje udruženja po osnovu obavljanja poverenog posla, mnoga udruženja su pomislila da će broj samostalnih umetnika odlučivati o tome kolikim će budžetom moći da raspolažu. Otuda je moguće da su neka udruženja nekritički dodeljivala status.

Osim toga, treba imati u vidu i to da je umetnička produkcija danas manja nego ranije, da institucije oskudevaju i da budžeti za kulturu iz godine u godinu imaju tendenciju pada.

U takvim okolnostima, direktorima kulturnih ustanova faktički su vezane ruke za nova zapošljavanja, a i broj honoraraca je sve više ograničen. Mnogi umetnici žive samo od projekta do projekta, ili su „izbačeni“ na umetničko tržište koje u Srbiji zapravo i ne postoji.

Izgleda logično što se mladi ljudi, ukoliko zadovolje uslove, bore da dobiju status samostalnog umetnika.

S druge strane, nesumnjivo je da bi se detaljnijim uvidom u spiskove mogao izdvojiti izvestan broj umetnika koji više ne ispunjavaju uslove za taj status.

Sasvim sigurno, neki od njih žive u inostranstvu, a pojedini imaju svoje razvijene privatne škole i biznise. Neki od njih su pak medijske zvezde ili, na primer, redovni kreatori komercijalnih TV programa, što ne znači automatski da ne ispunjavaju uslove za status samostalnog umetnika ili da su na teretu Grada, jer možda i sami uplaćuju svoje doprinose.

Postavlja se pitanje ako bi jedan broj umetnika ostao bez statusa, da li bi to uopšte uticalo na problem sa doprinosima i da li bi značajno rasteretilo gradski budžet.

„Smenjuju se razne vladajuće garniture na čelu Srbije”, zaključuje za BIRN književnica Jelena Lengold, „ali nijedna do sada nije našla trajno, sistemsko i dostojanstveno rešenje za samostalne umetnike. Naprotiv, iz godine u godinu situacija postaje sve beznadežnija i sve više ponižavajuća za umetnike”,

Navodeći kako je ugrožen njihov elementarni opstanak, njihovo pravo na lečenje, na odlazak u penziju, na socijalnu zaštitu, Lengold dodaje kako su sada i bez svoje krivice dovedeni u poziciju krivičnih prestupnika i poreskih dužnika.

„To što umetnici i dalje nemaju overene zdravstvene knjižice samo je simptom. Bolest je, bojim se, potpuna dehumanizacija i neodgovornost birokratskog aparata".

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta “Digitalna lupa: saradnja online medija u potrazi za političkom odgovornošću” koji je podržala ambasada Velike Britanije u Beogradu. Sadržaj ovog teksta ne odražava stavove ambasade Velike Britanije