Korona u Pomoravlju iz ugla ćuprijskog epidemiologa

Kako je izgledao radni dan epidemiologa u jednom od žarišta virusa korona i kakva je trenutna situaciji u Pomoravlju, u intervjuu za BIRN govori epidemiolog dr Ivana Simić

Troje epidemiologa u smenama od po 14 sati dnevno odgovaraju na 250 poziva – ovako je svoj radni dan na početku epidemije opisala dr Ivana Simić, načelnica epidemiologije u Zavodu za javno zdravlje Ćuprija „Pomoravlje“.

„Bilo je jako naporno, radili smo bez dana pauze. Sa posla smo odlazili iscrpljeni, a ljudi su zvali da postavljaju pitanja ponekad bez ikakvog smisla“, kaže u razgovoru za BIRN dr Ivana Simić.

U međuvremenu kolege su se razbolele i početkom aprila oni ostaju bez dovoljno ljudi, te u pomoć dolazi koleginica iz Paraćina.

„Zatim smo krenuli sa testiranjem, pa se radni dan sastojao uglavnom od oblačenja opreme i odlaska na infektivno odeljenje gde smo uzimali podatke i briseve pacijentima po ceo dan“, objašnjava Simić.

Ćuprija je bila jedno od žarišta virusa i od ukupno 580 obolelih jednu petinu čine zdravstveni radnici iz pomoravskog okruga.

Lekari ćuprijske bolnice prve pacijente sa sumnjom na virus korona primali su bez adekvatne opreme, koji u tom trenutku nisu ni imali, nakon čega se virus širio među zaposlenima, o čemu je BIRN pisao.

„Dok su čekali rezultate, pacijenti su bili smešteni u ćuprijskoj bolnici. U jednom trenutku to je bilo strašno, jer su se kapaciteti vrlo brzo popunili. Hospitalizovani kod kojih je potvrđen virus su odatle slati u kovid bolnice.“, kaže dr Simić.

Kada su testiranje preuzele kovid ambulante u domovima zdravlja, epidemiolozi su radili popise kontakata obolelih i anketirali ih.

„To je takođe veoma naporan posao. U razgovoru preko telefona moraš da proceniš koji je kontakt bio rizičan, da li je uopšte rizičan i da li je uopšte kontakt“, dodaje.

Šta su još bili izazovi, da li je bilo problema i da li smo spremni ako dođe do „drugog talasa“, dr Ivana Simić objašnjava u intervjuu za BIRN.

Kada danas, skoro tri meseca nakon početka epidemije kod nas, pogledamo oko sebe - ulice, ljude, život - deluje kao da epidemija prolazi i vraćamo se svakodnevnici. Ali kada pogledamo unazad, da li smo mi uopšte bili spremni za ovu epidemiju?

Epidemija konačno jenjava bar na teritoriji Pomoravskog okruga. Od početka maja imamo drastično manji broj obolelih iako je broj testiranih i dalje isti kao u jeku epidemije. Ne mogu reći da je sistem u potpunosti bio spreman na ovakvo nešto, ali nije bio ni u potpunosti nespreman. Da smo bili potpuno nespremni, tok ove epidemije bi bio značajno nepovoljniji i to je činjenica.

Da li ste imali dovoljno maski, rukavica, druge zaštitne opreme, testova, ljudi? Da li su rezultati kasnili ili ne?

Što se tiče Zavoda za javno zdravlje Pomoravlje, mi smo od  početka epidemije imali dovoljan broj hirurških i epidemioloških maski i skafandera, rukavica i kaljača. Kao ustanova koja se bavi vanrednim situacijama u obavezi smo da u svakom trenutku imamo zalihe različite zaštitne opreme i o tome se kod nas razmišlja i u redovnom stanju. Takođe nismo imali drastična kašnjenja u rezultatima. Dešavalo se da sporadično poneki rezultat kasni više od dva dana, ali smo mi takve rezultate odmah ponavljali. Na sreću nije bilo kašnjenja od 5 ili 7 dana kao što se dešavalo u pojedinim bolnicama.

Da li to znači da su i druge zdravstvene ustanove u tom delu Srbije bile opremljene na pravi način i da je osoblje tih ustanova bilo upoznato sa preciznim epidemiološkim protokolima?

Ne mogu da tvrdim da li su i druge zdravstvene ustanove bile opremljene u potpunosti, ali neku vrstu opreme su sigurno imali. To je pitanje za njih. Što se tiče protokola, svaki protokol koji smo mi dobili je istog trenutka prosleđivan zdravstvenim ustanovama na našoj teritoriji kako bi krenuo odmah da se primenjuje.

Šta su bili glavni izazovi i po čemu se Pomoravlje, gde je bilo jedno od žarišta, razlikuje od drugih okruga?

Pomoravlje je poznato kao teritorija sa koje veliki broj ljudi živi i radi u inostranstvu, pa smo se na početku plašili njihovog povratka kući i unosa virusa iz inostranstva. Ispostavilo se da naš strah i nije bio u potpunosti opravdan jer je broj obolelih iz ove grupe bio poprilično mali. U Ćupriji smo imali nesreću da imamo dva nulta obolela istovremeno, imali su blage kliničke slike i napravili veliki broj kontakata pre nego što su nam se javili, tako da se može reći da smo u trenutku dobijanja njihovih rezultata mi već imali fazu lokalne transmisije, a tad je teško držati epidemiju pod kontrolom i ona se širi kao požar. Osim toga, nisu svi zaraženi hteli da prijave sve kontakte.

Ne mogu da ukažem na neku posebnu razliku u odnosu na druge okruge jer ne znam šta se tačno dešavalo u drugim delovima naše zemlje. Ono što mogu da kažem je da smo mi kao okrug od početka masovno testirali i da u proseku dnevno imamo između 100 i 130 testiranih i sad kao i na početku. Takođe pozitivna stvar je da smo sačuvali staračke domove u našem okrugu i kad je epidemiološka situacija bila najnepovoljnija i nadam se da će tako i da ostane.

Kako su se građani ponašali i da li je bilo više discipline ili straha i panike?

Građani su bili ovde veoma disciplinovani, pa čak i danas velika većina nosi maske i rukavice u zatvorenim prostorima i ponašaju se prema preporuci. Pretpostavljam da je bilo i straha jer to je normalna ljudska reakcija u ovakvim situacijama.

Da li je bilo problema ili ne i ukoliko jeste koji su? Šta je moglo da se uradi drugačije?

Problema je bilo, prosto ova cela situacija je bila jedan ogroman problem, ali posle ovoliko vremena je teško uperiti prst na jednu konkretnu stvar i reći to je bio problem. Meni je obimna administracija uvek problem, pa eto i ovde mogu da kažem da bih volela da je bilo manje posla sa papirima i da nismo pored drugih bitnijih stvari bili opterećeni i papirologijom. Ja bih volela da većina stvari može jednim mejlom a ne dopisima, ali očigledno ne može.

Kako je izgledala vaša saradnja sa drugim službama i da li je to funkcionisalo?

Saradnju sa drugim službama i ustanovama moram stvarno da pohvalim. Videlo se da su svi svoj posao ozbiljno shvatili. Posebno moram da pohvalim saradnju sa svim kovid ambulantama Domova zdravlja i Policijskom upravom u Jagodini. Uvek su bili dostupni za sugestije i uvek su pitali za savet kada su imali nejasnoće i obrnuto. To mi je možda i najjači utisak ove epidemije, dobra saradnja sa drugim ustanovama.

Kako je izgledala saradnja sa laboratorijama kojima ste slali testove? Nedavno ste se na svom tviter nalogu osvrnuli na činjenicu da novoformirana laboratorija Vatreno oko prelazi pod upravu Klinički centar Srbije? Ko je njom upravljao pre toga?

Saradnja sa svim laboratorijama tokom perioda epidemije je bila odlična. Mi smo menjali laboratorije tokom vremena, prvo smo slali uzorke na Torlak, zatim u Batajnicu i Veterinarski specijalistički institut Kraljevo, na kraju smo prešli u Vatreno oko. Sa svima je saradnja bila više nego korektna. Ne znam čija je ranije bila laboratorija Vatreno oko, znam samo da ju je vodila vrlo sposobna dr Jelena Begović, sada je pod upravom Kliničkog centra Srbije.

Kakva je situacija danas u Pomoravlju, koliko je do sada testiranih, pozitivnih, preminulih? Koliko je bilo u "najtežim danima", a kako je danas?

Danas je situacija u Pomoravlju potpuno dugačija, novooboleli se javljaju sporadično, većina obolelih je oporavljena, epidemiološka situacija je pod potpunom kontrolom. Do 26. maja na teritoriji Pomoravlja je ukupno testirano 4380 osoba. Broj pozitivnih do istog datuma je 592, a broj zvanično prijavljenih umrlih 25. Najteže je bilo krajem marta i početkom aprila, kada je najveći broj obolelih imao tešku kliničku sliku i kada su skoro svi testirani zahtevali hospitalizaciju. Sa drugom polovinom aprila tenzija je opadala kako je sve više bilo asimptomatskih slučajeva i sa lakšom kliničkom slikom. Epidemija je kod nas imala dva pika, 6. aprila kada smo imali 42 pozitivnih u jednom danu i 17. aprila kada smo imali 48 pozitivnih. Već 28. aprila procenat pozitivnosti je pao ispod 5 odsto, a ubrzo i ispod jedan odsto. Trenutno već nedelju dana nemamo novoobolele na našoj teritoriji.

Šta su glavne lekcije nakon ove epidemije i da li je sistem sada spreman ako dođe do novog talasa na jesen?

Lekcije koje smo, nadam se, naučili iz ove epidemije je da javno zdravlje mora da se malo ozbiljnije shvati kao i sve preventivne grane medicine. Ulaganje u ljude i opremu mora da bude sprovedeno planski i u skladu sa aktuelnim potrebama. Što se tiče drugog talasa ili sledeće sezone, sistem posle ovolikog iskustva mora da bude spreman, manje ne bi trebalo da očekujemo.