Prelazak iz javnog u privatni posao bez uspešne kontrole

Slučaj Nikole Petrovića, kuma predsednika Vučića i slučaj Saše Jankovića ukazuju na probleme u procesu kontrole prelaska funkcionera iz javnog sektora u privatne firme. Procedura nije dovoljno efikasna, pa čak i oni koji prekrše zakon prolaze sa blagim kaznama

Natalija Jovanović i Vladimir Kostić

U oktobru 2017. godine, građani Priboja su se okupili na glavnom trgu protestujući zbog izgradnje mini hidroelektrane na Limu, strahujući da bi reka mogla biti uništena i da može doći do „ekološke katastrofe”.

Ipak, protesti nisu uspeli da zaustave izgradnju elektrane Reković. Njen investitor je firma Mini Hydro Investments iz Beograda čiji je jedan od vlasnika i doskorašnji direktor, Nikola Petrović, kum predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

Petrović je postao vlasnik i direktor Mini Hydro Investments-a nakon što mu je prestala funkcija direktora u Javnom preduzeću Elektromreža Srbije (EMS), koju je obavljao od septembra 2012. godine do kraja 2016.

Petrović je posredno, tokom 2017. i 2018. godine, osim Mini Hydro Investments postao suvlasnik više firmi koje se bave poslom sa malim hidroelektranama - Eco Energo Group, Jabukovik i Županj.

Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije nalaže da funkcioneri, u roku od dve godine od prestanka javne funkcije, ne smeju bez saglasnosti Agencije da zasnivaju radni odnos u firmama ili međunarodnim organizacijama koje obavljaju delatnosti u vezi sa funkcijom koju je funkcioner obavljao.

Prema podacima koje je BIRN dobio od Agencije za borbu protiv korupcije, Nikola Petrović u gore pomenutom slučaju tu saglasnost od nje nije tražio.

S druge strane, pre nego što napustio direktorsko mesto u Elektromreži, Petrović je od Agencije tražio saglasnost da zasnuje radni odnos u firmi Eco Energo Group. Agencija je dala saglasnost jer je ustanovila da nije bilo nikakve poslovne ili finansijske saradnje ove dve firme u prethodnom periodu.

Petrović nije želeo da na ovu temu razgovara sa novinarima BIRN-a.

Nikola Petrović je samo jedan od funkcionera, javnih službenika ili ljudi iz uprave javnih preduzeća koji su prešli u firme koje su povezane sa njihovim nekadašnjim funkcijama.

Analiza BIRN-a pokazuje da je u periodu od 2010. do polovine januara 2018. godine, Agenciji podneto ukupno 164 zahteva kojima su funkcioneri tražili saglasnost da nakon državnog posla počnu da rade na drugim mestima.

U većini slučajeva (143) Agencija im je tu saglasnost dala, dok je u 20 njihov zahtev odbijen. Jedan funkcioner je zahtev povukao.

Dokumentacija pokazuje da se Agencija pri proveri mogućeg sukoba interesa uglavnom oslanja na izjave funkcionera ili institucija iz kojih dolaze kao i na pretragu na internetu.

Eksperti sa kojima je BIRN pričao kažu da je kontrola formalna i površna kao i da bi u nju trebalo uključiti druge aktere, od mogućih uzbunjivača do državnih organa poput Poreske uprave.

Za sedam godina Agencija je pronašla deset funkcionera koji su pronašli posao u privatnom sektoru bez saglasnosti Agencije.

Čak i kada se utvrdi određeno kršenje zakona, funkcionerima se izriče mera kojom se konstatuje da su prekršili zakon a u retkim slučajevima se pokrene i prekršajni postupak koji rezultira malim kaznama.

Slučaj Saše Jankovića

Obaveza funkcionera da u roku od dve godine nakon napuštanja funkcije ne mogu bez saglasnosti Agencije da se zapošljavaju u firmama čija je delatnost u vezi sa funkcijom koju su prethodno vršili nastala je kako bi se sprečilo da funkcioner još dok je na položaju utiče na to da firma dobije posao ili pogodnost, a da mu oni zauzvrat, nakon prestanka funkcije, to vrate poslovnom saradnjom.

Reč je o takozvanim slučajevima pantoflaže koje bi trebalo da proverava Agencija za borbu protiv korupcije kako ne bi došlo do sukoba interesa.

Prema podacima iz baze koju BIRN objavljuje, u periodu od 2010. godine do polovine januara 2018. godine, Agenciji je podneto 164 zahteva za davanje ovih saglasnosti.

Najviše su saglasnost tražili direktori različitih državnih agencija, kancelarija ili javnih preduzeća - njih trideset i šestoro.

Vuk Jeremić, nekadašnji ministar spoljnih poslova, je dva puta tražio saglasnost Agencije, u septembru i decembru 2013. godine.

Prvi put je tražio odobrenje za savetničko mesto u privatnom institutu China Energy Fund Comittee, a drugi put takođe za savetničko mesto, ali u meksičkoj naftnoj kompaniji Petroleos Mexicanos.

Oba puta mu je Agencija dala saglasnost jer nije bilo sumnji da su ti poslovi na bilo koji način povezani sa njegovom ranijom funkcijom šefa diplomatije.

Inače, Jeremić je u poslednjih par meseci u žiži javnosti nakon što je objavljeno da su nadležni iz China Energy Fund Committee-a uhapšeni u Njujorku zbog navodnog davanja mita. Ova organizacija je, kako se tada ispostavilo, bila jedan od donatora Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj čiji je Jeremić predsednik.

Deset zahteva za davanje saglasnosti je Agenciji poslao nekadašnji ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, Milan Marković.

On je samo u 2014. godini devet puta tražio odobrenje da otpočne poslovnu saradnju sa različitim organizacijama poput Ujedinjenih nacija, CESID- a, Programom za razvoj UN, Ambasadom Kraljevine Danske i drugima.

Agencija je tada razmatrala da li on kao nekadašnji direktor Kancelarije Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom može u tim slučajevima biti u sukobu interesa i ocenila da nema prepreke.

U 20 slučajeva, Agencija je odbila da funkcionerima izda saglasnost.

Nekadašnji zaštitnik građana a danas lider Pokreta slobodnih građana, Saša Janković, tražio je od Agencije u novembru prošle godine da mu omogući da kao konsultant sarađuje sa Ženevskim centrom za demokratsku kontrolu oružanih snaga.

Ova međunarodna organizacija radi istraživanja i pomaže državama u upravljanju i reformama u oblasti sektora bezbednosti.

Agencija za borbu protiv korupcije je Jankovićev zahtev odbila jer je on kao zaštitnik građana, u okviru svojih aktivnosti „učestvovao na skupovima i posetama koje je organizovao i finansirao Ženevski centar”. Iako se Janković žalio, Odbor Agencije je njegovu žalbu odbacio pa je on podneo tužbu Upravnom sudu.

U trenutku odbijanja zahteva od strane Agencije, Janković je bio u Beču gde je, kako kaže u odgovoru koji je poslao BIRN-u, stručno pomogao u pripremi studijske posete članova Komisije za borbu protiv torture pri Unutrašnjim snagama bezbednosti Libana institucijama u Austriji među kojima je i Ombudsman Austrije. Ovu posetu je organizovao upravo Ženevski centar.

Janković u pisanom odgovoru BIRN-u navodi da je sa Ženevskim centrom stručno sarađivao i pre nego što je postao zaštitnik građana, kao i kada je obavljao funkciju ombudsmana uz napomenu da je prihode od toga redovno prijavljivao Agenciji, Saradnju je nastavio i nakon odlaska sa funkcije.

On kaže da je ova organizacija pomagala instituciji Zaštitnika građana a da od nje nikada nije dobila novac ili drugu korist „pa je logički potpuno nemoguće“ da mu se sada „odužuju“. Janković smatra i da nije prekršio zakon i da je slučaj protiv njega „primer zloupotrebe propisa i institucija u političke svrhe“.

Janković je u 2018. godini podneo zahtev da kao konsultant radi za Savet Evrope - kancelariju u Jermeniji. Ovaj zahtev mu je odobren jer institucija Zaštitnik građana nije imala poslovnu saradnju sa kancelarijom Saveta Evrope u Jermeniji.

Međutim, Janković kaže da je saradnja sa Savetom Evrope postojala i da se to može videti iz izveštaja Zaštitnika građana. On je vodeći se time ponovo tražio da mu se omogući da sarađuje sa Ženevskim centrom što je ponovo i odbijeno od strane Agencije.

Agencija za borbu protiv korupcije nije pristala na intervju sa novinarima BIRN-a.

Na uvidu u predmet bivšeg zaštitnika građana u Agenciji za borbu protiv korupcije, novinari BIRN-a su naišli i na belešku u kojoj se konstatuje da, s obzirom da je sedište Ženevskog centra za Jugoistočnu Evropu u Ljubljani, „nije moguće izvršiti proveru da li je Saša Janković zasnovao poslovnu saradnju”.

Ovo je samo jedan od očevidnih pokazatelja da je kontrola koju Agencija sprovodi u slučajevima prelaska funkcionera iz javnog u privatni sektor nedovoljno efikasna i sa različitim propustima.

Kako radi Agencija

Agencija se u kontroli mogućeg sukoba interesa u slučajevima pantoflaže najčešće oslanja na odgovore institucija i funkcionera i pretragu interneta.

U nekim slučajevima, ovo se ne ispostavlja kao dovoljno da bi se utvrdilo da li je funkcioner stvarno u sukobu interesa ili ne.

Nekadašnji direktor Poreske uprave, Ivan Simič, svedočio je na suđenju Miroslavu Miškoviću 13. jula ove godine kao ekspert odbrane. Kako prenosi KRIK, Simič je tada izjavio da je angažman prihvatio dve godine nakon što je prestao da bude direktor Poreske uprave kako ne bi bio u sukobu interesa.

Simič je u julu 2014. godine od Agencije tražio dozvolu da za Zdenka Tomanovića, advokata Miroslava Miškovića, kao stručnjak za poreze izradi takozvano stručno mišljenje. Agencija mu je za ovo dala saglasnost u avgustu iste godine.

Međutim, krajem 2015. godine, Tužilaštvo za organizovani kriminal se obraća Agenciji u kojem traži podatke o ovom slučaju. Agencija proverava analizu koju je Simič izradio za Miškovićevu odbranu i nalazi da su predmet analize rad i akti Poreske uprave iz vremena kada je on bio direktor.

Zbog ovoga Agencija ponavlja postupak i poništava rešenje o datoj saglasnosti. Simič je uložio žalbu na ovu odluku ali je ona odbijena.

Ovo inače nije jedina saglasnost koju je Simič tražio a da se odnosi na neke od firmi iz Srbije.

On je u septembru 2014. godine tražio dozvolu da savetuje oko poreza i jednog od najvećih poreskih dužnika, kompaniju Farmakom čiji je vlasnik biznismen Miroslav Bogićević. Agencija mu je za ovo dala saglasnost.

Božo Drašković, član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije u periodu od 2013. do 2017. godine, kaže da je po njemu problem to što je kontrola koja se sprovodi u praksi nedovoljno efikasna i često površna. On smatra da bi pored Agencije, u kontrolu trebalo uključiti i Poresku upravu i Upravu za sprečavanje pranja novca jer postoji niz skrivenih mehanizama za zloupotrebe.

„Na primer, funkcioner ne mora tražiti saglasnost da se u nekoj firmi zaposli, već osnovati svoju kompaniju koja će onda sa njom poslovati. To se u ovim procesima ne vidi“, kaže Drašković.

Nemanja Nenadić iz organizacije Transparentnost Srbija, smatra da je problem preterani formalizam i nedovoljno razumevanje svrhe ove kontrole. Njegov predlog je da se u ovu proceduru uključe i potencijalni uzbunjivači.

„Agencija bi trebalo da kaže građanima šta je predmet provere i pozove ih da u kratkom roku dostave svoja saznanja koja su relevantna za kontrolu”, objašnjava Nenadić.

Iz nekih slučajeva nije dovoljno jasno šta je osnov da se nekome da saglasnost odnosno da mu se zahtev odbije. To najbolje pokazuje primer nekadašnjeg direktora Agencije za privatizaciju, Vladislava Cvetkovića.

On je zahtevao da mu se odobri da kao savetnik radi za kompaniju PricewaterhouseCoopers.

Agencija za privatizaciju je ovom prilikom odgovorila da nije bilo poslovne saradnje sa privatnom firmom za koju je Cvetković hteo da radi pa mu je Agencija za borbu protiv korupcije dala odobrenje da tu poslovnu saradnju i zasnuje.

Međutim, Agencija za borbu protiv korupcije je nakon anonimne prijave u kojoj je ukazano da je došlo do mogućeg falsifikovanja podataka izvršila naknadnu proveru i posumnjala da je Agencija za privatizaciju dostavila pogrešne podatke i da je PricewaterhouseCoopers zapravo pružao revizorsko-konsultantske usluge firmama koje su bile određene za privatizaciju.

Zbog ovoga je Agencija za borbu protiv korupcije podnela krivičnu prijavu protiv tih zaposlenih iz Agencije za privatizaciju, a Cvetkoviću je u ponovljenom postupku odbijen zahtev i naloženo da raskine ovu poslovnu saradnju.

Čitav slučaj nije ni ovde završen jer se Vladislav Cvetković žalio na ovakvu odluku Agencije, tvrdeći da su subjekti privatizacije već bili prodati kada su sklapani ugovori sa PricewaterhouseCoopers, što je Odbor Agencije prihvatio kao argument i vratio postupak na ponovno odlučivanje.

U predmetu Cvetkovića u Agenciji, u koji su novinari BIRN-a imali uvid, stoji službena beleška koja potvrđuje ono što je rekao u žalbi i u kojoj se navodi da nema osnova za dalje postupanje.

Bez prave kazne

Podaci do kojih je došao BIRN pokazuju da kada Agencija i utvrdi da je neki funkcioner prekršio zakon, odnosno da nije tražio saglasnost Agencije a zasnovao je saradnju sa nekom kompanijom ili organizacijom, kazne su uglavnom simbolične.

S obzirom da je reč o bivšim a ne aktuelnim funkcionerima, agencija ne može tražiti njihovo razrešenje nego uglavnom izriče meru kojom se samo objavljuje da je u tom slučaju došlo do kršenja zakona.

Agencija je do sada izrekla sedamnaest ovakvih mera a možda najpoznatiji primer jeste slučaj nekadašnjeg ministra finansija i privrede, Mlađana Dinkića, koji nije prijavio da je postavljen za direktora u firmi MD Solution iz Beograda.

Dinkić se branio da je firma osnovana tek nakon njegove funkcije ministra zbog čega je smatrao da nema potrebe da traži saglasnost što Agencija nije prihvatila kao argument.

Dinkić je danas suvlasnik u ovoj firmi zajedno sa Dragijanom Radonjić Petrović, njegovom nekadašnjom saradnicom iz vremena dok je bio u Ministarstvu.

Nemanja Nenadić kaže da ne bi ni bilo logično da Agencija izriče neku drugu meru. Po njemu, odluka Agencije bi trebalo da bude samo signal za javno tužilaštvo da ispita da li je bilo nekih zloupotreba.

„Pravi problem je ako se takva ispitivanja koja bi mogla da dovedu do ozbiljnih krivičnih istraga ne vrše, a ne to što se na osnovu Zakona o Agenciji izriču samo `moralno-političke` mere”, kaže Nenadić.

Ovaj projekat je finansiran preko granta Američke Ambasade u Pristini. Mišljenja, stavovi i zaključci ili preporuke sadrzane ovde pripadaju autoruima i ne izražavaju neophodno stavove Stejt departmenta.